Децембарски ћира

Нема воза на који Срби нису закаснили. Овај месец нас подсећа на сва та кашњења. Подсећа нас да колико сутра кад се пробудимо, већ смо у новој години, а на истом смо месту. И сам његов назив, децембар – десети, има још шире значење: изгледа да каснимо целу деценију.

Чим чујемо писак локомотиве нашег развоја, ми купимо пртљаг, па трчи. Али пртљаг је тежак и претежак. Накупило се временом.

Она бала, да не кажем баласт, правосуђа савила нам је кичму ове деценије, и то баш кад смо се усправили. Вукли смо је беспотребно по богазама транзиције, не схватајући колико нас кочи. Колико наш вагон демократије не може да крене док ту балу не избацимо. А онда о-рук, преко прозора. Уз пут се исцепала, па је испало прљаво рубље и летело свуд наоколо. Прилично неспретно смо то урадили, али можда тако почиње велико спремање куће од прашине и паучине прошле деценије.

Тек у децембру смо били запањени: откуд ови навијачи!? Мислим, дивљаци. А гајили смо их деценију. Ми их гајили, а клубови мазили и, што је још горе, подмазивали. Како наш воз стане на коју станицу, а оно транспаренти: „Убиј Шиптара и Хрвата”, „Нож–жица–Сребрeница”... Постери Младића и Караџића... У децембру је, ипак, то јењавало, јер је пронађена друга жртва – новинарка Бранкица. Она нам је упалила светло у чекаоници за европски воз. Урадила је посао и политичара, и полиције, и судства. Умро је Сем Пекинпо, али је дивља хорда још ту, у сточном вагону, и сад овој цури прети смрћу. А пре смрти још нечим.

На писак локомотиве за Европу, усвајамо законе наврат-нанос, па онда запнемо код буџета. Неки путници неће у тај воз, па морамо да тражимо и намамљујемо слободне шетаче да се мало провозају са машиновођом. Тек да има кворум и не буде му досадно.

Толико каснимо у свему, да ће наш 31. децембар доћи тек 13. јануара. Тада ћемо нашу ускотрачну локомотиву пребацити на широки колосек – па правац Европа.

Само опрезно, радници су на шинама.