Са децом – после избора

Какве су изборне кампање наших председничких кандидата? То су дани силажења међу народ и руковања с појединцима које, иначе, не би ни погледали на улици, дани обиласка забити за које нису знали да постоје, тренуци расправа о високој политици у сеоским биртијама, убеђивања пролазника на улици, говора у полупразним салама, дељења колача... За страначке лидере то су, верујем, трауматични дани, а за нас обичне смртнике једна од најдражих привилегија коју нам је Запад „послао”.

Не треба живети за те слике, јер тим чином трујете себе, али „прелистати” их с блаженим осмехом на лицу једном у годину-две није на одмет. Тако, макар накратко, осетите да све има своју цену, да и „бесмртни” повремено морају у реалност, да плате данак жељи за влашћу, моћи, животом у обиљу.

Задовољство, барем за мене, ипак, није потпуно. Због једне једине слике – грљења и љубљења деце у политичке сврхе.

Та слика није производ новог начина политичког живота код нас, још мање је аутохтона. Одомаћила се у свим државама и политичким естаблишментима прибавивши себи статус нечег незаобилазног у току свих предизборних кампања. И осталих догађаја јавног карактера.

У конкретном случају, ко год се макар минут-два задржао на ТВ извештају са предизборног скупа неког од председничких кандидата није могао а да не примети како је сваки од њих узео неко дете у руке, пољубио га, погладио по коси, примио цвеће, саслушао песмицу или добродошлицу, уштинуо га за образ, добацио лопту... Чекам само кад ће неко од њих, попут наших бака, извући из џепа коцку шећера и уделити је неком малишану.

То уопште не би биле неприличне, бизарне и непотребне сцене, да није реч о политичарима усред предизборне кампање. Увек се у таквим ситуацијама питам шта ће тим људима такви јавни гестови? Кумују ли им сами, или их у то увлаче „креативни” појединци, изборни штабови, маркетиншко-пропагандне агенције?

И шта тиме желе постићи? Ни помислио нисам да су кандидати за првог човека Србије са јовањданског гласања – децомрсци! Уосталом, неки од њих су већ баке и деке. А и много пута су сви на јавној сцени, у неформалним ситуацијама, показивали колика је њихова љубав за „чуперке свих боја”. Некима се то читало са лица чак и у недавним наменским, невешто скројеним ситуацијама. Такође, више је него видљиво да се често и сами стиде те употребе деце у политичке сврхе. У најмању руку, непријатно им је. (Чак се и један Буш у сличној ситуацији, на аеродрому „Бен Гурион”, када му је девојчица уз песму предавала ружу, снебивао, не знајући шта ће са собом, рукама, ружом, девојчицом, целом том патетичном сценом.)

Зашто онда пристају на то? Стоје ли иза те „сценографије” изборни штабови, или појединци? Може бити, али сигуран сам не у случају једног Тадића, Николића, Јовановића, а и њима су наметнути кадрови који им више штете него користе.

Стижу ли сугестије од агенција за испитивање јавног мњења, а на основу некаквих анкета, истраживања. Не верујем. Претпостављам да се на прсте једне руке могу избројати анкетирани који би подржали овако осмишљени сегмент предизборне кампање.

Чини ми се да стихија, навике, „традиција” чине своје. Утолико пре што и сами родитељи имају велики део кривице за недопустиво прерано инфицирање своје деце политиком. Немам ништа против ње, нити политичара. Професија као свака друга: мање или више корисна, штетна, потребна, непотребна, едукативна (на свој начин), незаобилазна, прљава... Ипак, једна је од оних од које се деца морају држати што даље, и што дуже.

Неки родитељи, посебно очеви, као да то не схватају. Прте своје малишане на плећа и носе их по митинзима свакојаке иконографије, тискају их према лидерима да се рукују, угуравају им у руке страначке симболе и заставе којима треба да машу и исказују своју припадност!? Зар је онда чудно што нам деца знају више о странкама и политичарима него о Доситеју, Радовићу, Антићу, Ршумовићу...

Оставите децу на миру! Можете да победите и без њихових загрљаја, искрено пруженог цвећа (у потпуној збуњености), осмеха који јесу њихови, али верујте нису за вас. Или су само тренутак дечје понесености. А то се не важи.

Боље је да им се, када победите, или изгубите, свеједно, придружите на некој пољани и поделите радост лоптања, атлетској стази, било ком другом спортском терену, школи, забавишту, дискотеци или кафићу. Само немојте да им се, ако вас не препознају, представљате. Изговорите ли им при том, ипак, „нешто из свог програма” опроштено вам је унапред. Другачије ће изгледати и звучати. Мање ћете бити лажни. А деца ће моћи да бирају на основу праве слике.

Њих је тешко преварити. Ми старији смо далеко лакша роба, из сијасет разлога.

Новинар