Поетска сублимација

Процес стваралачких промена у раду Невенке Стојсављевић текао је логично и постепено кроз сазревање и редуковање ликовних средстава, а тежиште се временом померало са плана фигуративно-асоцијативног ка асоцијативно-апстрактном да би данас, у фази тражења идејне и визуелне суштине, увела геометријски ликовни простор. Њена тежња ка феномену поетске сублимације, наглашена је и насловом новог циклуса радова на папиру. Очито, у тако измењеном моделу стваралачке визије, по развијеној геометријској схеми, план оптичких фикција балансира емоционални и рационални ниво подстичући, исто тако, размишљање о унутрашњој аутономији и законима стваралачке логике, историчности уметничких узора и традицији, идеалима и егзистенцијалној нужности, конвенционалним идиомима и системима (само)одбране.

Концентровани графизам који еманира идеалне хоризонте светлости, типичан за графике Невенке Стојсављевић из 90-их година прошлог века, трансферисан је у ликовни регистар геометризованих ситуација у којима доминантна конструкција вертикалних трака, њихов изломљен и настављен ток, њихово слагање и преклапање у кадру лавиринта, афирмишу ред, дисциплину облика, његову фрагментарност и схематичност. Исто тако, релативно мали број употребљених елемената у обрнутој је сразмери са њиховим дејством.

На подлози од натрон папира, која је као племенита основа укључена у сведени колористички регистар и склад златне и сребрне, акцентима засићеног пигмента црвене, окер, плаве, беле, црне, фиксирана је атмосфера поетске ритмичности блиска звуку понављања музичке фразе. У оквиру задатог система, овај концентровани графизам у непосредној је вези са рефлексијом светлости и квалитетом њене градације. О успостављеној равнотежи између поетске етеричности простора и рационалне "математичке" хармоније конструктивне схеме писала је у предговору Љиљана Слијепчевић.

Из угла просторне дефиниције хармонизоване структуре "Сублимације" генеришу материјалност и ритам композиције а проблем простор – светло може се елаборирати као феномен геометријски простор – космички простор/светло, картезијански систем и ликовна партитура, тачније њихова веза са математиком и музиком о којој се доста говори у генези геометријске апстракције (Мондријан, Алберс, Баухаус…). Рециклирање искуства историјских авангарди уобичајен је процес, а њихова ре/интерпретација легитимна.

Од прве самосталне изложбе 1979. до данас тензија у раду Невенке Стојављевић није попустила, избегла је и могући рукописни манир, а њену превасходну афирмацију у београдском графичком кругу последњих година све више потискује концентрисаност на медиј цртежа/слике.