Динар брани евро

Три недавне позитивне оцене гувернера Народне банке о финансијским токовима у Србији изазвале су посебну пажњу јавности. Прва међу тим оценама је да Народна банка мора да интервенише и "брани евро од динара", који све више јача.

Одмах се намеће питање да ли је то што динар тренутно јача израз снаге домаће привреде или не. Одговор је, углавном – негативан. Уобичајено је да вредност домаћег новца расте када долази до снажног и стабилног раста продуктивности и производње, када извоз надмашује увоз а земља остварује суфицит платног биланса. Познати су такви примери јачања домаћег новца на основу снажног раста у Немачкој и Јапану шездесетих и седамдесетих година прошлог века, и у другим источноазијским привредама, деценију-две касније. У том случају, вредност домаће валуте расте и она је одраз укупне снаге привреде.

Код нас, међутим, привреда тек треба да оствари стабилан раст, a вредност извоза је мања од увоза и у том погледу смо у дефициту чак и кад се извозним ставкама додају значајне дознаке из иностранства. Цео тај дефицит платног биланса je изузетно висок и износи преко десет одсто домаћег бруто-производа.

Како се, онда, дефицит покрива и зашто динар јача иако много више увозимо него што извозимо? Дефицит се покрива, прво, тако што евро пристиже у земљу продајом домаћих предузећа и банака страним инвеститорима (процес приватизације). Други још важнији канал је приватно задуживање (становништва и предузећа) у иностранству. То су, у ствари, актуелни кредити "уђеш – изађеш" и слични. Банке лоциране у Србији узимају кредите у иностранству по нижим каматним стопама и пласирају их овде по вишим. Тиме се баве све банке, и домаће и стране, с тим што су страним ове трансакције олакшане јер имају своје централе у иностранству.

Дакле, платни дефицит који настаје тако што мање извозимо него што увозимо тренутно је више него покривен приливом девиза, с једне стране, од продаје фирми и приватизације, и, с друге стране, од приватног задуживања у иностранству, преко банкарских кредита. Ова два извора доводе до тога да у Србију улази релативно много страног новца, што условљава да се вредност динара у односу на друге валуте повећава. Зато гувернер мора да "брани" евро, то јест да спречава претерани раст вредности динара.

Због релативно великог прилива стране валуте, расту и девизне резерве. Али, поента је у томе да ни јачање динара, ни раст девизних резерви није одраз снаге привреде Србије и њене експанзије, као што је то својевремено био случај с већ поменутим источноазијским земљама и Немачком. Јер, задуживање у иностранству, макар се односило на грађанство и предузећа, не може дугорочно да покрива платни дефицит који ствара разлика између вредности увоза и извоза. Поготово што може да се деси да прилив страних кредита нагло стане (рецимо, због проблема с њиховим враћањем). Престанком прилива евра вредност динара би, међутим, почела да пада, што би могло да доведе и до финансијске кризе.

Друга оцена гувернера односи се на успоравање инфлације. Такав тренд је уочен, мада је инфлација, у последњих 12 месеци, још увек висока (15, односно 11 одсто такозване базне инфлације, за цене које нису под контролом државе). Али, инфлација је успорена и реч је о позитивном тренду. Чиме је инфлација успорена? Једним делом, подизањем обавезних резерви пословних банака. Овом мером централне банке смањена је јагма за кредитима и донекле је ограничена потрошња. Инфлација је обуздавана и тиме што номинална вредност динара практично није мењана више од шест месеци. Инфлација је у овом периоду била бар пет-шест процената, а вредност динара номинално је остала иста, што значи да је у истом размеру вредност динара реално повећана. И тако је НБС де факто обуздавала инфлацију. Друга страна те политике је да раст вредности динара дестимулише извоз, који је ионако далеко испод нивоа увоза. Дакле, одржавана висока вредност динара свакако не одговара онима који извозе, јер на домаћем тржишту имамо прецењен динар. Раст вредности динара, међутим, погодује онима који производе за домаће тржиште. И дестимулише оне који би требало да извозе и вуку привреду напред.

Најзад, трећа оцена коју је изрекао гувернер односи се на враћање дугова ММФ-у. Део новца из девизних резерви је искоришћен за исплату дугова, што је добро. Али сада би било опасно ново подстицање државних инвестиција, о чему се такође говори. Министар финансија је најавио инвестициони програм који би био финансиран из средстава добијених приватизацијом, што би додатно подстакло тражњу и – поново увећало инфлацију. Гувернер је тога свестан и тиме се могу објаснити актуелни разговори између централне банке и министарства финансија – о координацији монетарне и фискалне политике, која не би смела да доведе до нове велике потрошње и инвестиција, јер би нас то увело у нове нестабилности. Заустављање инфлације може да буде остварено само ако се одговарајућој монетарној политици придружи и фискална, а то значи пре свега обуздавање потрошње и одустајање од великих државних инвестиционих подухвата.

Павле Петровић

Професор Економског факултета у Београду