На Звезду сам одавно заборавио

Пре одласка на јучерашњи поподневни тренинг, наш фудбалски репрезентативац и најбољи фудбалер белгијског шампиона Стандарда Милан Јовановић (28), издвојио је време за интервју „Политици”, надахнуто причајући о даљим плановима, учешћу са селекцијом Србије на Светском првенству у Јужној Африци, али о стварима о којима ретко јавно говори: породици, родној Бајиној Башти… После изванредних игара у државном тиму у квалификацијама за Мундијал, као и одличних партија у Стандарду, с којим је освојио две узастопне титуле државног првака, Јовановић је ове зиме био међу најтраженијим фудбалерима у Европи. Уговор с клубом из Лијежа му истиче на лето, па су га многи већ били преселили у славни Милан, а турски Фенербахче му је нудио право богатство, али је још увек у Белгији…

– Највероватније ћу и остати у Стандарду до краја сезоне. Како ствари стоје, 99 одсто сада нећу променити клуб и поред многобројних и веома примамљивих понуда. Челници Стандарда су неколико пута пропустили шансу да ме продају, када је био најбољи тренутак за то. Већ дуго немају бољег, а јефтинијег играча! Али, где ћу и када ћу отићи, одлучићу сам и то у свом најбољем интересу. Није тачно да сам изјавио да ћу у инат првом човеку клуба Донофрију сачекати лето, како бих отишао као слободан играч, јер су моје речи тада извучене из контекста – рекао је Јовановић.

Пре неколико година, док сте били у московској Локомотиви, шансу да Вас доведе је пропустила Црвене звезда. Како сада гледате на велику грешку најтрофејнијег српског клуба?

Било, па прошло. Све сам то одавно заборавио. Најбоље је када све иде неким својим путем.

После две титуле првака Белгије, учешћа са Стандардом у Лиги шампиона, у шампионату сте тренутно тек на седмом месту. Али, и даље сте на европској сцени. Да ли ће вам недостајати мотива за дуеле с аустријским Салцбургом у шеснаестини финала Лиге Европе?

Стандард више не личи на екипу од пре годину дана или две. Видећемо шта ће се дешавати до краја сезоне.

Да ли се у овим тренуцима, када сте европска звезда, сећате фудбалских почетака у родној Бајиној Башти?

Никако ми се не свиђа да поред мог имена стоји епитет фудбалска звезда. То не волим. Увек сам се трудио да будем што успешнији фудбалер, али о томе други треба да доносе јавни суд, а не да сами на то утичемо. На крају су једино мерило успеха резултати и од тога се не може побећи. Моји почеци су везани за једну фудбалску школу из Бајине Баште, када сам имао осам-девет година, а први тренер ми је био Никола Мијатовић Рус.

Докле може Србија да стигне на Светском првенству у Јужној Африци?

Не знам ни шта ће сутра бити, али сам велики оптимиста и верујем да можемо да заблистамо на југу Црног континента, да потврдимо оно што смо показали у квалификацијама. Треба да искористимо велику позитивну енергију, а порасли су и апетити целе нације, али и нас играча, мада је током квалификација било и тешких тренутака. Иако смо на крају били убедљиво први, борба с Французима, Румунима, Аустријанцима… није била нимало лака. Најважније је да на Мундијалу пружимо максимум, а изузетно је битно да будемо беспрекорно физички припремљени, као и да имамо повољан здравствени билтен. То чак може да буде и пресудно, не само када смо ми у питању.

Селектор Радомир Антић је оформио јак тим, а заједничким снагама сте вратили наду у боље дане за српски фудбал…

–Атмосфера је заиста све време била фантастична. Најлепше тренутке у фудбалској каријери сам доживео управо на тренинзима репрезентације у Ковилову, на којима је било највише радости. Радили смо по шпанском систему и увек је било приметно велико задовољство код свих. Свом блиском пријатељу Милошу Красићу често сам говорио: плашим се само да не пређемо границу, да све ово не оде у неку другу крајност! Али, никада се лепше нисам осећао. На крају сам у квалификацијама одиграо осам утакмица и постигао пет голова, а видео сам да су ме у неким анкетама уврстили и у светски „топ 10”, што свакако када смо почињали нисам могао ни да помислим.

Ваша породица, супруга Наташа и синови Лазар (3) и Душан (2), како често истичете, увек је на првом месту.

– То је и нормално, јер сам им изузетно привржен. Међутим, сматрам да би требало још више времена да им посветим, али због обавеза, неретко смо раздвојени. Старији син показује да има афинитета да крене мојим путем, док се год млађег то још не види.

Новогодишње празнике сте провели у Бајиној Башти. Како у том малом месту, у коме сте одрасли, доживљавају Ваш успон до светског фудбалског врха?

Ретко кад се појављујем на јавним местима, а био сам само гост на финалном мечу једног турнира у малом фудбалу. Волим породични мир, а не да се појављујем на неким прометним местима, да би ми се људи дивили. Једноставно, нисам такав човек. Уосталом, код нас постоји узречица да свако чудо траје три дана, а популарност ме уопште не интересује. И док сам играо у Војводини и живео у Новом Саду, имао сам веома узак круг пријатеља, с којима сам најмање причао о фудбалу – закључио је Милан Јовановић, коме је скромност свакако једна од врлина, због чега је увек био међу најомиљенијим играчима у клубовима за које је играо, али и у репрезентацији Србије.

Лазар Делић

-----------------------------------------------------------

Више од 50 голова у Стандарду

Име и презиме: Милан Јовановић

Рођен: 18. априла 1981. у Бајиној Башти

Висина: 183 цм

Тежина: 73 кг

Играчка каријера: Војводина (1999-2003, 43 утакмице-10 голова), Шахтјор, Украјина (2003-04, 6-1), Локомотива, Русија (2004-06, 3-0), Стандард, Белгија (од 2006, 107-52).

Трофеји: Куп Украјине (2004), првенство Русије (2004), првенство Белгије (2008, 2009).

Признања: Најбољи играч у Белгији (2008/09).

Репрезентација Србије: 23 меча, 9 голова

Породица: супруга Наташа, синови Лазар и Душан.

-----------------------------------------------------------

Славље у стилу Мате Парлова

Када је у највећем белгијском фудбалском дербију, у последњем минуту донео победу Стандарду против најљућег ривала Андерлехта, Јовановић је отрчао ка најватренијим навијача свог клуба, прославивши гол раширених руку, опонашајући ластавицу.

– Све је то било некако инстиктивно и спонтано. Реаговао сам попут легендарног боксера Мате Парлова, који се после једне победе на београдској „Маракани”, бацио с ринга раширених руку одушевљеној публици у наручје. Хтео сам огромну радост да поделим с навијачима на специфичан начин, а драго ми је да сам у дресу Стандарда дао много голова најљућим ривалима, Андерлехту и Брижу – нагласио је Јовановић.