Чесмовача или флаширана вода?

Да ли због сумње у квалитет драгоцене течности из водовода, бриге савременог човека о здрављу, помодности или жеље да пратимо европске трендове, продаја флаширане воде код нас се у последњој деценији увећавала и до 10 одсто годишње.

Трговци истичу да су потрошачи променили навике, па сада више купују природну, негазирану него газирану воду. Али, дилема већине, који чесмовачу још нису заменили водом из пластичне боце, увек је актуелна – има ли уопште разлике између чесмоваче и флаширане воде? Да ли је куповна заиста квалитетнија и ко гарантује да заиста обилује минералима, сулфатима, хлоридима, нитратима и другим састојцима.

Одговор на то питање захтевао би темељну и скупу анализу свих флашираних вода на нашем тржишту. Само домаћих произвођача има неколико десетина. На рафовима „Макси” супермаркета има 126 артикала минералних газираних, негазираних и природно газираних вода, а заступљено је чак 26 брендова. „Идеа” у понуди има 63 врсте воде, а асортиман, кажу, покрива све, од слабоминералних, негазираних, газираних до оних са додатим аромама. Како одабрати?

Пажљиво проучити декларације, први је корак. На њима мора да буде уредно наведено која здравствена установа је обавила неопходне анализе.

– Уколико је бактериолошки исправна, вода из водовода је сасвим добра за наш организам, а ако се одлучимо за куповну, треба водити рачуна о произвођачима. Најбоље је бирати воде из фабрика са традицијом и познатим именом, а ваља обратити пажњу и на чување у малопродаји. Питање је колико је хигијенски исправно да флаширана вода дуго стоји на топлом месту и на директној сунчевој светлости – саветује Ана Тодоровић, нутрициониста београдског Дома здравља Савски венац.

Флаширана вода највише се тражи у Београду, потврђују и продавци и произвођачи, али и у војвођанским градовима који кубуре са квалитетом пијаће воде, трговци бележе благи раст продаје.

– Регија Војводине је у односу на протеклу годину такође остварила раст у продаји вода, а Кикинда се издваја по потражњи за флашираном водом. Ипак, највећи потрошач је Београд – кажу у „Идеи”.

И у „Делта максију” потврђују да бележе раст продаје воде у Војводини и Пожаревцу. Да је реч о веома уносној делатности потврђују и подаци из трговина. Према неким показатељима, 2008. године пазарили смо око 650 милиона литара флашираних вода, али још заостајемо за западним државама, будући да просечан Немац годишње у продавницама купи око 150 литара воде, а Италијан готово 200 литара. Ствар навике, рекли би многи који су посетили ове земље. Јер, док је у Риму вода из чесме погодна за пиће и има је на сваком ћошку на јавним чесмама, Италијани су једни од европских рекордера, када је реч о куповини воде. Свакако да онда битну улогу играју стандард и цене.

– Код нас још има простора да ова грана настави раст и да се развија, па је бранша минералне воде и безалкохолних пића до 2009. године бележила константни раст од по десет одсто годишње. А онда је уследио пад. Више је разлога за то. Када пада куповна моћ грађана, флаширану воду лако је супституисати водом са чесме, а и сектор угоститељства је опао – каже Раде Прибићевић, директор за корпоративне послове групе „Дунав храна”, у чијем саставу послује и „Књаз Милош”. Он додаје и да у овој области има нелојалне конкуренције.

– Код нас има чак око 40 произвођача минералне воде. Многи мали произвођачи неће преживети консолидацију тржишта и понеки се служе средствима нелојалне конкуренције, попут онога када, на пример, у јуну изађу са оптужбама против великих произвођача за неисправност јер неки трговац чува неку флашу на сунцу. Док се одбранимо, прође две недеље, а то увек утиче на целу сезону, будући да лети продамо највећи део вода – објашњава Прибићевић.

И он потврђује да се флаширана вода више тражи у Београду него у унутрашњости и закључује да потрошња расте са степеном едукованости потрошача у урбаним срединама о значају здраве исхране.

Он каже да разлика у квалитету има, неке су богатије минералима од других.

– Али, није ми познато да има случајева да неки произвођач наточи чесмовачу коју потом продаје – истиче Прибићевић.

Какву флаширану воду купујемо, према Закону о безбедности хране усвојеном пре пола године, ваљало би да испитује санитарна инспекција Министарства здравља. Звонко Платиша, виши саветник у овом министарству, каже да контролишу целокупан ланац.

– Најпре се испитују производња и санитарно-хигијенско стање постројења, здравље људи који ту раде и њихова одела, а потом и здравствена исправност произведене воде. На граници проверавамо безбедност воде која се увози и узимамо узорке за лабораторијско испитивање – објашњава Платиша и оцењује да квалитет флашираних вода на нашем тржишту „није лош”.

Ипак, ваља се снаћи у мору флаша са природном водом. Њихов састав зависи од локација на којима се пуне.

– Зависно од места на којем извире, варирају минерални елементи и састав магнезијума, калцијума, калијума, натријума и других елемената. Зато треба поверити састав на декларацији јер, на пример, бубрежни болесници не смеју да пију воду са високим процентом натријума. Због тога је битно нагласити да уколико се конзумирају свакодневно, флаширане воде, а нарочито газиране, треба повремено мењати. Једно време пити једну, онда другу, па трећу и тако у круг – саветује Ана Тодоровић.

Стефан Деспотовић

--------------------------------------------------

Луксуз у боци

Према истраживању „Потрошача”, онај ко би да дневне потребе за неких два литра воде задовољи у малопродаји, месечно би за то морао да издвоји између 1.200 и 1.800 динара. Уколико томе придодамо четворочлано домаћинство, за месечне потребе за пијаћом флашираном водом ваља потрошити од 5.000 до чак 7.000 или 8.000 динара.

Није мало, па је стога, кажу произвођачи, индустрија воде протекле, кризне године, доживела пад од десет одсто.