Још једна тешка година

Прошла година била је тешка, ова неће бити лака. Тако би у најкраћем могло да се опише стање светске, па и српске економије. А на месту где се овај кратак коментар претаче у бројке, две би могле да заузму посебно место – 65 милиона 2009. и 60 милиона 2010. године.

Прва цифра означава колико је људи већ изгубило посао због светске економске кризе, друга представља предвиђање колико би би могло да га изгуби у наредних 12 месеци.

Упркос томе, стручњаци тврде да је највећи изазов глобалној привреди од Велике депресије тридесетих година прошлог века успешно савладан. Свет, дакле, очекује опоравак, али уз многе ризике и нове могућности.

Шта то значи „обичним смртницима”? Ништа или веома мало. А ако је веровати анализи угледног недељника „The Economist” разлога за радовање имаће само они чији су буђелари пре кризе били толико дубоки да им се ни на њеном крају дно не може видети. Наиме, закључак стручњака и сарадника овог листа је да ће се 2010. године најбогатији друштвени слојеви углавном спасавати и излазити из кризе, док ће средњи и сиромашни, раднички слојеви становништва плаћати њен „завршни рачун”.

Раме уз раме са милионима који ће остати без посла до следећег првог јануара могло би да стане и 200 милиона људи који ће једва састављати крај с крајем. Према последњој процени Међународне организације рада, ове ће се године додатних 200 милиона радника прикључити најрањивијој друштвеној групи која једва преживљава с приходима мањим од два долара дневно. Они срећнији који не спадају у два најугроженија скупа могу очекивати да у „години опоравка” раде више и за то буду плаћени мање.

А Доминик Штраус – Кан, челник ММФ – а, сматра да ће се незапосленост повећавати у већини развијених западних земаља. Владе у посттранзицијским и новоиндустријализованим земљама, пак, мораће да се ослоне на унутрашње изворе финансирања како би изашле из кризе. Другим речима, морају се смањити државна потрошња, плате и пензије, те државне субвенције и помоћи. Чак до граница одрживости социјалног мира.
Захтеви слични овим постављени су и пред Србију. Дакле, ММФ – ов рецепт изласка из кризе заједнички је за све земље, а осим смањења државне потрошње, подразумева повећање домаће производње и извоза и повећање националне штедње уз смањивање спољног дуга. Међутим, тај рецепт могу успешно применити само најснажније земље, с много природних извора и са најобразованијом радном снагом. Због тога је неминовно ново продубљивање социјалних разлика и у међународним и у националним оквирима. Није баш „ружичасто”. А кад је тако, у Србији се зна – позвати Међународни монетарни фонд (ММФ), тражити кредите, зајмити на све стране. Истини за вољу, није то само домаћи „специјалитет”. Зато се и у свету озбиљно слуша шта каже први човек ове важне институције.