Под геслом – важно је учествовати

До свечаног отварања 21. зимских олимпијских игара у Ванкуверу (12 – 28. фебруар) остало је само 29. дана и Олимпијски комитет Србије чини максималне напоре да прво самостално учешће спортиста Србије (у Торину 2006. такмичили су се први и последњи пут као представници СЦГ) на „белим олимпијадама” буде што боље организовано, а остало је на спортским савезима зимских спортова, спортистима и њиховим тренерима...

А у том делу нашег олимпијског и спортског покрета стање је такво да се ни на само три недеље до поласка на пут у Канаду не зна ко ће у „години јубилеја” (ОКС ове године обележава 100 година постојања) представљати Србију на Играма у Ванкуверу.

На Игре захваљујући квотама

Зна се, да ћемо имати девет или 11 олимпијаца, максимално у пет спортова, да ће нордијци отпутовати 5. фебруара у Ванкувер, да ће им се 10. придружити алпинци, а 17. такмичари у бобу и сноуборду.  Зна се и да ће се они држати давно застарелог олимпијског слогана „важно је учествовати”. Тако је, углавном, било на већини зимских олимпијских игара, с изузетком оних из осамдесетих година када су некадашња Југославија и Југословенски олимпијски комитет имали алпинце и скакаче за највишу светску конкуренцију и када су освојене четири медаље.

Наши данашњи представници, наравно, не могу да рачунају на борбу за медаље, уосталом право учешћа у Ванкуверу нису изборили својим резултатима. Нису остварили олимпијске норме, већ ће на Играма учествовати на основу квота. Тако је олимпијска квота за нордијско трчање „освојена” самим учешћем на Светском првенству прошле године. Пласман (последња места) није био битан.

У овом тренутку зна се да ћемо у Ванкуверу имати два представника у скијашком трчању, једног бијатлонца и две алпске смучарке. Такође, већ је готово сасвим извесно и учешће боба четвороседа, а остало је да им се придружи и двоје младих сноубордера (Нина Мицић и Борис Јудин) који су једини на путу да пласманом међу 30 најуспешнијих изборе олимпијске норме: Тренутно су на 34. и 36. месту, а кад се овог и наредног викенда заврши квалификациони циклус и кад се „уклони” вишак такмичара из појединих земаља, вероватно ће се наћи међу тридесет најбољих.

– Будући да је реч о квотама, а не о нормама, спортски савези у алпском и нордијском скијању и бијатлону треба да одреде своје учеснике – каже Бранислав Јевтић, шеф наше мисије у Ванкуверу. – Олимпијски комитет Србије је учинио све да омогући спортистима услове за припреме и такмичења током сезоне, као и за боравак и учешће на Играма. Сви ће имати седам дана за аклиматизацију у Ванкуверу, имаће лекара и физиотерапеута, наравно и тренера за сваки спорт. Могло би се рећи да имају услове какве је Милорад Чавић имао у Пекингу...

Наравно, они неће постићи ни приближно сличне резултате онима које постиже наш најбољи спортиста, али ни онакве какве на Летњим играма постижу спортисти из друге категорије у категоризацији ОКС. А наши представници у зимским спортовима једва постижу резултате за пету јкатегорију...

Зимски спортови и даље стагнирају

Проблем је чињеници да зимски спортови никако не могу да ухвате корен у Србији. Само делом разлози за то могу се тражити у традицији, а много више у неактивности спортских савеза задужених за развој ових спортова. Готово да се сва њихова активност везује за предолимпијску годину и напоре да се оде на Зимске олимпијске игре, макар као „туристи”. Од Торина 2006. до данас ништа озбиљно није урађено на омасовљењу, а без тога нема ни подизања квалитета. Активни такмичари у нордијском скијању и бијатлону могу се избројати на прсте једне руке као и њихова учешћа на међународним такмичењима током године. Најбољи алпинци су махом породични „произвоси”, а далеко најозбиљније се ради у најмлађем зимском спорту на нашим просторима – сноуборду. Пред тога, на школовању домаћих стручњака ништа није урађено, па се и даље користе спорадичне услуге слованачких тренера...

Сада се, у том погледу, отишло и корак даље. Ангажовани су и словеначки спортисти, будући да су у саставу боба четвороседа, поред искусног пилота Вука Рађеновића и бившег скакача мотком Игора Шарчевића, који је имао две озбиљне повреде током сезоне, и Дамјан Златнар и Урош Стегел, који се на сајту међународне федерације још воде као словеначки такмичари. Да ли ће на време добити српске пасоше можемо само да нагађамо...

Због тога не би требало очекивати да ће у Ванкуверу бити надмашени најбољи пласмани, које су постигли спортисти из Србије, без обзира да ли су се такмичили под заставом СРЈ или СЦГ.

Најбољи пласман у алпском скијању – 27. место постигли су у слалому Мирјана Гранзов у Нагану 1988. и Марко Ђорђевић у Солт Лејк Ситију 2002. што је три места боље од најбољег пласмана Јелене Лоловић (30. у Торину), која ће по свему судећи бити и наша највећа узданица у Ванкуверу.

У бобу најбољи пласман је 25. место из Солт Лејк Ситија 2002. у конкуренцији 33 четвороседа, у скијашком трчању најуспешнији такмичар је бивши бициклиста Александар Миленковић (75. место, Албервил 1992), а он је с 86. местом из Торина 2006. и наш најуспешнији бијатлонац.

Укупно, најбољи пласман остварио је Трифун Живановић заузевши 24. место у уметничком клизању на прошлим Играма, али он није продукт нашег уметничког клизања, будући да је целу спортску каријеру градио у Сједињеним Америчким Државама у којима се родио и у којима живи све време.

Очигледно, Олимпијски комитет Србије мораће једном да стави на дневни ред однос према зимским спортовима и зимским олимпијским играма и да преломи да ли ће, као члан Међународног олимпијског покрета учествовати на играма по принципу „универзалности”, на основу којег сваки национални комитет има право на по једног такмичара и такмичарку без обзира на квалитет, или ће и даље наставити по истој пракси.

Трећи пут је да се заједно (и пре свега) са Министарством омладине и спорта и спортским савезима у зимским спортовима учини нешто на „пресађивању” зимских спортова на падине наших планина.

Инвестирање не баш малих свота новца у такмичаре, од којих се на олимпијској сцени највише сме да очекује да стигну до циља, свакако није решење.

Ж. Б.