Скупштина Србије између две адресе

После распада државне заједнице, Народна скупштина Србије имаће на располагању и своје здање и зграду бивше Скупштине СЦГ. Иако има посланичких група које траже да се заседања српског парламента што пре преселе на нову адресу, за сада све остаје по старом, с тим што ће зграда Скупштине СЦГ бити коришћена за пријем страних делегација и за свечане седнице. Има и мишљења да би здање на Тргу Николе Пашића требало претворити у музеј, а, судећи према обављеном попису ствари, тамо има шта да се види.

Најгласнији заговорници пресељења српског парламента у зграду "савезне скупшштине" јесу посланици Г17 плус, а Милољуб Албијанић, шеф посланичке групе ове странке, тражио је недавно са скупштинске говорнице од Предрага Марковића, председника Народне скупштине, да каже кад се може очекивати селидба. С друге стране, Ивица Дачић, шеф посланичке групе СПС-а, више пута је поновио да би Скупштина СЦГ требало да постане музеј, што би, према његовим речима, с обзиром на све што се тамо догађало, било најбоље решење. Радикали кажу да их питање селидбе уопште не занима, а не желе ни да се баве тиме каква ће бити намена те зграде. Има и оних који нису ради јавно да говоре о томе, али су, некако, ближи ставу о Скупштини СЦГ као музеју, "с обзиром на то да пред Србијом није нимало лак пут, а све државе које су тамо столовале – пропале су".

Марко Даниловић, секретар Народне скупштине, казао је да ће српски парламент у почетку седнице и даље одржавати у садашњој згради, јер у бившој згради Скупштине СЦГ нема електронског система за гласање. У здању на Тргу Николе Пашића такође постоји проблем простора, јер нема довољно канцеларија ни за све посланичке групе ни за скупштинске службе. Али, према речима Даниловића, зграда Скупштине СЦГ је, као репрезентативно здање, погодна за одржавање свечаних седница, на пример приликом обраћања неких страних државника нашим посланицима, а добре услове има и за одржавање семинара, нарочито оних у сарадњи са ОЕБС-ом, јер је технички опремљенија, има и преводиоце и кабине...

У прилог залагању да зграда бивше Скупштине СЦГ буде музејски простор, уз могућност да се тамо одржавају свечане седнице, свакако иде и њена историја, али и уметничко и друго национално благо које тамо постоји. Ово здање подигнуто је у близини места где је 30. новембра 1830. године одржана Велика народна скупштина, на којој је прочитан хатишериф турског султана о правима Срба и књазу Милошу потврђено право наследног кнеза. Оригинални хатишериф чува се и данас у овој згради, баш као и оригинал Сретењског устава из 1835. године. Оба документа су од изузетне историјске вредности за Србију, рестаурирана су у Народној библиотеци Србије и, пре неколико дана, враћена на своје место. Изградња ове зграде почела је 1907, а завршена 1936. године, а прво заседање Народне скупштине Краљевине Југославије одржано је 20. октобра исте године. Зидове ове зграде данас, између осталих слика, красе и портрети свих председника парламента између два рата. Први портрет урадио је Иван Тишов, а портретисао је др Нинка Перића 1924. године. Седам других портрета урадио је Урош Предић, а на њима су: Марко Трифковић (1935), Станојло Вукчевић (1935), Драгољуб Павловић (1935), Едо Луковић (1935), Илија Михајловић (1937), др Кумануди (1937) и Стеван Ђурић (1939). Скупштина је у септембру 1939. распуштена, а за време Другог светског рата у њој је била смештена окупациона цивилна управа за Србију.

У овој згради је одржано и Треће заседање АВНОЈ-а 1945. године, па је ту столовала Демократска Федеративна Југославија, потом Федеративна Народна Република Југославија, од 1963. СФРЈ, па после распада СФРЈ – СРЈ и на крају од 3. марта 2003. до маја ове године СЦГ.

--------------------------------------------------------------------------

Уметничке вредности

Бивша Скупштина СЦГ има веома вредну колекцију уметничких слика. Ту је око 90 дела најпознатијих сликара: Стојана Аралице, Јована Бијелића, Лазара Вујаклије, Милана Коњовића, Саве Шумановића, Лазара Личеноског, Петра Лубарде, Пеђе Милосављевића, Милана Милуновића, Изета Мујезиновића, Петра Омчикуса, Миодрага Протића, Ивана Табаковића... У великом холу налазе се мермерне статуе које симболизују индустрију и пољопривреду, обе рад Франца Горшеа и две које асоцирају на поморство и занатство, рад Петра Палавичинија. У вестибилу, под централном скупштинском куполом, постављене су четири монументалне статуе клесане од белог мермера: кнеза Коцеља (рад Тина Коса), краља Томислава (рад Вање Радауша), цара Душана са посебно истакнутим Закоником (рад Душана Филиповића) и Карађорђа (рад Фране Кршинића). На зидовима је и 20 фресака које су, током 1937. године, урадили мајстори декоративног сликарства.