ДРАГОМИР АНТОНИЋ

По дефиницији датој у Речнику Матице српске сујеверје је: "Веровање у натприродне силе, у зле духове и њихову моћ, у судбину; веровање да постоје време и дани у које се нешто сме а нешто не сме". Синоними за сујеверје су празноверице и празноверје. Дефиниција је исправна, али нам сугерише да је то нешто чега се треба клонити и о чему се у отменим грађанским породицама не говори. Бити празноверан или сујеверан значи бити мање вредан. Зато ако неко има таквих склоности, мора их крити и не сме их јавно показивати.

У стварности је сасвим другачије. Сујеверје је за оног који то јесте, подједнако важно као вера за верника. Као што је верник убеђен у исправност сопствене вере, тако је и сујеверна особа убеђена у моћ одређених ритуала или радњи које она мора урадити да би јој све радње или предузећа које преузима током дана или ноћи ишла од руке. Већина људи је сујеверна или празноверна на неки безазлен начин. Многи ће, а међу њима сам и ја, кад види да му црна мачка пређе пут или застати да неко пре њега пређе преко замишљене линије којом је претрчала мачка. Ако је то немогуће извести, онда ће три пута симболично пљунути преко мачије линије, а онда без страха и одважно закорачити и наставити пут. Такође познајем особе које ће за дететом кад крене на полагање испита или на неки важан разговор просути мало воде. Да све иде са лакоћом.

Они који у овакве ствари не верују рећи ће да су све то бесмислице и да од њих нема никакве користи. Ти који не верују су у потпуности у праву. Њима те радње нису од помоћи. Зато их и не користе. Али, ако нас од детињства уче трпељивости или како би љубитељи латина и латинизма волели рећи толеранцији, онда је логично допустити сваком да се понаша сходно својим убеђењима. Поготову што су те мале сујеверице безазлене и ником штету не наносе. А оном који то чини, помажу да се лепше осећа.

Свакако нећу говорити о празноверју где се ритуалима други угрожавају или им се наноси психички и телесни бол. То није дозвољено и то се не може ни сматрати сујеверјем већ насиљем. А за насиље и насилне радње у цивилизованом друштву се одговара. Као што би требало да се одговара када се у име вере неко телесно кажњава. Али те ружне радње не припадају ни правој вери нити правом сујеверју. Као што је истинска вера радост, тако и безазлено сујеверје је једна врста забавне радње. Као телевизија или позориште, на пример. За крај једна мала причица.

Нилс Бор, дански физичар, изведен 1943. године из окупиране Данске под лажним именом Николас Бејкер и пребачен у Њујорк где је постао члан групе Менхетн чији је задатак био да створи прву атомску бомбу. Радио је са таквим величинама као што су Ајнштајн, Опенхајмер, Ферми... Да су направили атомску бомбу свима је познато. Али мање се зна да је славни Нилс Бор држао изнад врата свога кабинета приковану коњску потковицу. Сваки пут, при уласку у кабинет, погледао би прво у потковицу, а затим отварао врата и почињао са послом. Тај однос према потковици запазили су његови сарадници и – како се ритуал свакодневно понављао – један од њих, бојажљиво изговори неизбежно питање: "Да ли је могуће да сте Ви, научник светског гласа, сујеверни"? "Таман посла, драги пријатељу," одговори Бор, "свакако да нисам сујеверан, али сам чуо да потковица помаже и онима који нису сујеверни".

Етнолог