Рента за монополисте

Влада Србије је у последње две и по године имала доста успеха у економској политици и грађењу институција тржишне економије. За то је од угледних међународних економских организација добила високе оцене. Ипак, када се ради о политици конкуренције, оцене и пракса су лоше. Према "Транзиционом извештају" Европске банке за обнову и развој за 2005. годину, Србија је добила оцену 1 (један) за политику конкуренције. Осим Србије, ову најнижу оцену добиле су још само две бивше комунистичке земље – Туркменистан и Босна и Херцеговина.

Политика конкуренције је услов за улазак у Европску унију. У "Студији о изводљивости" (април 2005) практично се каже да Србије уопште нема политику конкуренције. Али чини се да има политику охрабривања монопола. Узмимо два индикативна примера у Београду и Србији.

Недавно су представници такси удружења одлучили да подигну цене за 15 одсто, што је типичан пример колузије (тајних договора монополиста) који се у тржишним економијама крије од јавности.

У Београду се, међутим, то не крије, већ се од управе града тражи да подржи договорено подизање цене, исто као што се тражи да законодавно ограничи број таксиста и удружења који могу легално да пружају услуге. Управа града излази у сусрет такси удружењима, кршећи тако члан 35 Устава Србије по коме је сваком "под једнаким условима, доступно радно место".

Монополе не толерише само управа главног града, већ и влада Србије. У фебруару 2006. године откривено је да малопродајни ланци имају неразумно високе трговинске марже које у неким случајевима достижу и до 38 одсто од цене производа.

Пошто је пала сумња да је тако велика маржа последица монопола, влада није предложила да се испита да ли он заиста постоји, па да се разбије, него да се маржа ограничи на 15 одсто. Идентично као и у случају цена београдских такси удружења: монопол остаје нетакнут, а држава контролише колику зараду ће трговци имати.

Монополи су често последица ситуације у којој држава контролише привреду. Највећа предузећа у Србији још увек су под контролом државе. Према студији "300 највећих и најуспешнијих" коју годишње објављује "Економист магазин", 2004. године у првих 20 највећих предузећа, мерено по укупном приходу (пре него што се одузму трошкови и порез) налазе се само четири приватна предузећа.

Два од њих припадају тајкунима из Милошевићевог и потоњег периода, што значи да су они богатство стекли и одржавају га на основу монополског положаја који им гарантује политичка власт. Слика је само мало боља међу првих 20 мерено на основу профита, где се налази осам приватних предузећа. Првих пет места, разуме се, заузимају јавна предузећа која убирају милионске профите на основу монополског положаја.

Процес приватизације биће у Србији окончан за годину-две. Приватна својина, међутим, није гаранција против монопола. Највећи број приватних предузетника профит и зараду траже на тржишту. Али, иако упућени на тржиште, приватници неће одбити привилегије мимо тржишта, ако се за то укаже прилика. Најчешћи начин да се прилика појави јесте законодавна активност државе. Потребно је само да влада пошаље сигнал спремности за сарадњу.

Влада и скупштина Србије су, свесно или несвесно, тај сигнал послали недавно усвојеним Законом о заштити конкуренције. Закон не кажњава доминантан положај на тржишту, већ само злоупотребу тог положаја на основу "разумне дискреционе процене". То је као када би у држави имали јавно оформљену паралелну војску или полицију, али бисте рекли да ћете реаговати тек када се разумно процени да су они неовлашћено употребили силу.

Док процените и предузмете кораке за елиминисање парамилитарне јединице, она већ може да изврши државни удар. Исто је и у привреди: док ви процените да је неко направио монопол и покушате да га ограничите плафонирањем цена, монополисти су већ убрали ренту, односно стекли низ погодности мимо тржишта.

Владини министри често и вербалним путем шаљу сигнале да су спремни на толерисање монопола. За округлим столом о конкуренцији, одржаним у новембру 2005, један од министара је рекао: "Сматрам да је врло важно да променимо Закон о страним улагањима у смислу да трима врстама инвеститора практично омогућимо привилегован приступ тржишту како у погледу цене земљишта, тако и у погледу рокова за издавање грађевинских дозвола". ("Време", бр. 784, 12. јануар 2006)

Ризици политике монопола су економски и политички. Оставимо сада економске по страни. Економски монополи подривају демократски поредак јер воде до политичких монопола, што од институције слободних избора прави фасаду.

Данас је такав пример у свету Русија у којој не постоји само монопол на власт, већ и монопол на политичку конкуренцију.

Данашња влада сноси одговорност за то да ли ће се Србија развити у земљу којом управљају тајкуни или грађани. Ако настави са оваквом "политиком конкуренције", можда Ратко Младић неће бити једини разлог због кога ће је Европска унија дисквалификовати из процеса придруживања.