Данас више нема тајни

Један од најпопуларнијих британских бендова из осамдесетих „Spandau Ballet” ових дана проживљава нову „младост”! „To Cut a long Story Short” био је први сингл овог бенда, основаног крајем седамдесетих у Лондону. Па, да „скратимо дугу причу” – од тада је група „Spandau Ballet” продала више од 25 милиона плоча, имала шест мултиплатинастих албума и 23 хит-сингла, 1990. се распала, потом су чланови бенда стигли и до британског суда због борбе око тантијема, а онда су у марту прошле године схватили да би најбоље било да се поново окупе. Гари и Мартин Кемп, Тони Хедли, Стив Норман и Џон Кибл су тада најавили повратничку турнеју „The Reformation Tour” у оквиру које поново долазе у Београд. О томе колико не јењава интересовање за бендом, упркос паузи од две деценије, говори и податак да су карте за њихове концерте у Британији биле разграбљене за двадесетак минута.

Давне 1987. године сви они који су испунили халу „Пионир” имали су незаборавно вече који су им приредили „Spandau Ballet”. О томе каква га сећања везују за концерт у Београду и шта можемо очекивати 26. фебруара у Београдској арени, када ће „Spandau Ballet” поново наступити у српској престоници, Гери Кемп, гитариста и главни аутор бенда, у ексклузивном разговору за „Политику” каже:

– Сећам се фантастичне публике која је у то време била „гладна” бендова са Запада. А шта сада да очекујете – па не знам, …али једва чекам да сазнам!

Годинама су поновна окупљања бендова нека врста тренда у свету музике. Готово сви велики бендови из прошлости су се поново окупили због једног концерта, турнеје, албума… Шта мислите, зашто?

Бендови се често разиђу да би чланови покушали да направе соло каријере. Или се дешава да се људи у бенду једноставно међусобно замрзе. Али, иза себе су оставили музику која значи много људима који су уз њу одрастали. Захваљујући потреби за музиком из времена када су плоче продаване у огромним тиражима, данас се лако могу напунити велике арене. Ја сам помогао да се оснује састав који је постао део музичке историје, са веома снажним наслеђем. Зашто да више никада не свирамо заједно? Нажалост, имали смо много личних и међусобних проблема које је прво требало превазићи, али сада смо себи доказали да то можемо, и сигуран сам да ћемо наставити заједно…

У једном интервјуу сте рекли да је окупљање састава „Spandau Ballet” било неизбежно. Зашто?

Зато што је за нас петорицу „дечака” било исувише тешко да никада више не причамо међу собом. Наше заједничке успомене су толико дивне. Било је тешко, али и много забавно… А и језик на коме најбоље комуницирамо јесте музика.

Какав је осећај бити поново у бенду после 19 година?

Невероватан! Најбољи посао који сам икада имао у животу! Испуњава ме музички, емотивно и лично!

Пре него што сте најавили повратничку турнеју, да ли сте могли да предвидите тако позитивну реакцију обожавалаца и распродате концерте?

Никада нисмо могли ни да сањамо да ће то бити тако велико – свирали смо пред више од 100.000 људи у Великој Британији (што је наша највећа турнеја у Британији икада организована), а реакција је била чак боља од оне током осамдесетих.

Објавили сте нови сингл „Once More”. Како је било снимати заједно после две деценије?

На почетку је било веома застрашујуће представити песму другима. Стив Норман и ја смо написали песму и било је то искуство које нам је „искидало” нерве, али је зато реакција била веома позитивна. На крају се испоставило да је то био најлакши и најбржи сингл који смо икада снимили!

На лето ћете наступити на фестивалу „Isle of Wight”. Колико је ова прва фестивалска свирка у каријери изазов?

Не бих рекао да је изазов. Веома сам сигуран у то како звучимо уживо. Уосталом, то је и главни разлог што сам желео да поново окупим бенд. Сматрам да смо један од најбољих бендова који у овом тренутку свира и не могу да дочекам да се појавимо пред публиком, која можда и не би купила карту за наш соло концерт, и да докажем ове своје речи.

Наступили сте 1985. године на Вемблију у оквиру „Лајв ејда”. Колико су ти концерти били значајни?

То је једна од мојих најлепших успомена из осамдесетих година и доказ да та деценија није била време похлепе и опседнутости собом. Мислим да је то помогло људима да се оснаже, и то на начин који је можда довео до још већих и значајнијих плишаних револуција… ко зна.

Колико се музика променила од времена када сте почињали каријеру?

Ух, то је једно велико питање на које не могу да одговорим а да не напишем чланак!

Каква је, у овом дигиталном добу, будућност музике?

Све се мења – музички бизнис, телевизија, филмови, игрице. Пре свега зато што су млади нашли друга интересовања и начине да стварају свој идентитет и „племе”. За музику се током година повећавало и губило интересовање. Проблем са Интернетом јесте у томе што сваки бенд врло брзо може да сагори. Немогуће је данас задржати нешто под велом тајне. На нашим првим свиркама ми никада нисмо пуштали људе из дискографских компанија, и већина није чак ни знала за нас када смо већ потписали уговор. То је сада немогуће, шта радити са „Јутјубом”. Недостаје ми „црква” звана продавница плоча и напор да дођемо до једне плоче. Колико нам је само била драгоцена једна плоча. Мислим да је лакоћа којом скидате једну песму са Интернета учинила да оне постану мање важне и одузела је тај дивни ритуал који је некада значио куповање и пуштање плоча.

Шта планирате после ове турнеје? Да ли, можда, можемо очекивати нови албум?

Да!

Јелена Копривица