Марсовско лице и трице

"Марсовско лице" није никакво огромно људско лице, исклесано рукама и алаткама ванземаљаца или "малих зелених" у стенама суседне "црвене планете". Недавно су научници НАСА изнова начинили, најоштрије до сада, снимке необичног призора и установили да је то природна појава у подручју названом Сидонија.

Задрти заљубљеници у свакојака чудеса, свакако, неће са одушевљењем прихватити ново тумачење, у својој бујној машти већ су изаткали један од "необоривих доказа" да нисмо сами у космосу. Поменута празноверица се укоренила 31. јула 1976. када је америчка летелица "Викинг 1" послала необичну слику на којој се, ако се препустите сањарењу, уочавају обриси чудновате главе са очима. Нису вредела доцнија стручна тумачења да су геолошка збивања и бришуће олује учинили своје.

Храну за оваква нагађања одавно је послужио италијански астроном Ђовани Скјапарели који је 1877. помоћу телескопа, пречник 22 сантиметра, видео "марсовске канале", што се доцније испоставило оптичком варком. И наш Никола Тесла веровао је да горе некога има, иако није осматрао "четврти камен од Сунца".

Тобожњи "ђаволов број

Нешто краће потрајала је тзв. највећа НЛО (неидентификовани летећи објекти) тајна из Розвела, града у Новом Мексику, у којем су, наводно, 1947. на једном ранчу пронађени остаци "летећег тањира". И да чорба буде гушћа, придодата су донекле унакажена тела ванземаљаца! "Случај Розвел" је покопан уз необориво стручно образложење тек пре неколико година.

А надалеко је разглашен и Ури Гелер који је, тобож, погледом савијао виљушке и остали прибор за јело. Када се умешао пре деценије Џејмс Ренди, успешни мађионичар, и понудио награду од милион долара свакоме да то понови, нико се од самозваних пророка, исцелитеља, видовњака, рашљара, астролога, биоенергетичара и иних није усудио да му изађе на црту. И да приграби толики свежањ зелених новчаница.

Сетите се угоститеља из Швајцарске, Ериха фон Деникена, који се обогатио пишући да су нас у давнини походили ванземаљци, а за своје исказе проналазио је "доказе" диљем Земљиног шара.

Или хиљадама пута најављиваних "смакова света", од којих је последњи требало да нас задеси кад се сложи "ђаволов број" 666 (16. јун 2006). Да ли смо збрисани с лица планете? (Одговорите сами.)

Ричард Докинс, еволуциони биолог са Универзитета Оксфорд, писац чувене књиге "Себични ген", сада у првим редовима битке против креациониста, једноставно узвраћа: "Када би они који то за себе тврде заиста имали паранормалне способности, сваке недеље би добијали премију на лутрији или Нобелову награду за откриће сила непознатих физици. Зашто онда троше свој таленат по телевизијским емисијама?"

Искрено говорећи, научници још нису поједине појаве до краја расветлили, али то не значи да су натприродне. Најблиставији умови данашњице рву се с мноштвом делимично расветљених непознаница, од чијег коначног одгонетања увелико зависи поимање света који нас окружује. Угледни часопис "Наука" (Science) начинио је подужи списак од, чак, 125 загонетки.

Довољно је да набројимо првих десет: Од чега је саздан космос, Шта представља биолошку подлогу свести, Зашто људи имају толико (мало) гена, Како су повезане наследне промене и лично здравље, Могу ли (основни) закони физике да се обједине, Колико се може продужити људски век, Шта надгледа обнављање органа, Како од кожне постаје нервна ћелија, На који начин појединачна соматска ћелија постаје биљка и Шта се догађа у унутрашњости Земље?

И Ватикан је против

Карл Густав Јунг, отац аналитичке психологије, објашњава нашу потребу да сваки неразумљиви знак с неба протумачимо као посету надмоћних бића из космичких пространстава испуњењем мита у вези с доласком странаца жељом да се успостави веза с неким. Митологије и религије готово свих народа посведочују слична збитија. Пророк Језекиљ, на чије се сведочење најчешће позивају поборници "летећих тањира", свој "блиски сусрет" овако описује: "И та створења трчаху и враћаху се као муње."

Незамисливу космичку усамљеност с којом се човечанство суочава од првих корака Артур Кларк је језгровито исказао: "Некад мислим да смо сами у свемиру, а некад да нисмо. Обе идеје изгледају ми подједнако застрашујуће."

На самом обзорју 21. века, унапред названог "столећем науке" (и за претходно је исто важило), празноверје жилаво опстаје, покаткад се учини да волшебно васкрсне и човечанство поново запада у средњовековно мрачно доба. Трагање за знањем старо је колико и историја човечанства, а "задатак науке је да прошири подручја нашег искуства и да их доведе у ред..." (нобеловац Нилс Бор).

Упркос томе, дуже од годину и по бесни рат између дарвиниста и креациониста (први признају теорију еволуције, други неухватљивог творца), нарочито у САД. У многим школама су, чак, избацили Чарлса Дарвина из уџбеника. Зар и претходна српска министарка просвете није то покушала? (Узгред, Ватикан је одбацио креационистично виђење да је Бог свет створио за шест дана.)

Завршимо речима почившег теоријског физичара и филозофа Дејвида Бома: "Научно истраживање не води и не може довести до сазнања природе потпуно ослобођеног грешака. Уместо тога, оно води и може довести само до бескрајног процеса у коме се степен истинитости нашег знања стално повећава."