Мировна или казнена мисија

Дипломата је поштен господин, послат у иностранство да лаже за своју земљу, нашалио се давно британски историчар Харолд Николсон. Ту фразу треба узети с резервом, можда с дозом ироније, јер је Николсон у својој књизи – данас уџбенику за дипломате широм света – објашњавао колико је важан радикално другачији став односно да је за преговоре кључно поштење и спремност учесника да поштују и схвате интерес друге стране.

Речени савети постали су правило за савесне дипломате и требало би да важе и данас. Дипломатија мора бити растерећена од ,,крсташког духа", а дипломата спреман да проблем размотри не само из личног угла, него и с тачке гледишта противника. Каријерни дипломата не сме да дође у ситуацију из које неће моћи да се ишчупа неокаљаног образа или из које нема излаза без великог ризика. Ваљан дипломата мора да зна да су оружане снаге тек инструмент спољне политике, а не њен господар. Најзад – влада би требало да креира јавно мњење, а не да је његов роб. Ништа није тако трауматично за дипломату као судар набројаних постулата са стварношћу.

Колико је пракса далеко од теорије открио је Алберт Роан, заменик посебног изасланика генералног секретара ОУН за преговоре о Косову, у интервјуу који је "Политика" објавила 21. јуна. Подсетимо: Роан тврди да је "све почело када је Косову одузета аутономија и репресијом над косовским народом" (1991), уверен је да Србија има политичара који ће потписати независност Косова, а што се историје тиче "радије не би помињао улогу Србије у Првом светском рату".

Уз примедбу да жена не може да буде "мало трудна, већ то јесте или није", жустро ми је објашњавао зашто независно Косово не може опстати унутар граница Србије. Роан се узда у разум српских лидера, "јер у историји куцне час кад се губи територија", и страсно пореди нацистичку Немачку с Милошевићевом Србијом, подсетивши да су Немци морали да плате за Хитлерове злочине, макар он био испод земље, па шта што је и Милошевић на истом месту.

Нема сумње да је Милошевићева политика на Косову и Метохији била погрешна и да су у име те политике почињени злочини. Али да Роан ишта зна о српској историји, не би олако причао као да је на Косову све јуче почело. Да има врлине просечног преговарача знао би кад треба "обути противникове ципеле", што препоручује најважнији дипломатски приручник. Разликовао би уцену од компромиса, па се не би ватрено залагао за испуњење сна косовских Албанаца, без обзира шта предлаже друга страна у преговорима. Да стварно верује да влада ствара јавно мњење, не би захтевао да наде свог народа затре само српска влада, него би и од партнера у Приштини тражио да косметским Албанцима објасне – где су границе.

Да подржава идеју да оружане снаге нису творци политике, употребио би своје дипломатско умеће и моћ организације коју представља да укине претње насиљем на Косову, које долазе од стране већинског, наоружаног народа. Да се одрекао ,,крсташког" духа којим је проткано његово "посредништво" и да озбиљно служи међународном праву, поштовао би чињеницу да поред потпуног самоопредељења, које укључује и отцепљење, постоји и интерно самоопредељење, дакле могућност да неки народ оствари самосталност на територији коју насељава, али тако да не угрози интегритет државе у којој живи.

Овако је аустријски дипломата, реваншистички настројен као да је у казненој а не мировној мисији, прототип лика из Николсонове пошалице. Роанова дипломатија селективно прихвата мудрост америчких Индијанаца да "носити обућу другог човека значи преузети његове бриге". Роан уређује косовско питање као да носи само албанске ципеле, под кринком међународног посредника између Приштине и Београда. И заиста је шокантно да нико од српских званичника није упутио протест што Ананов изасланик протежира једну док с цинизмом одбацује другу страну на Косову, иако би морао да их третира једнако.

Такав потез вероватно је очекивала амбасада Аустрије у Београду, која је тражила стенограм разговора који сам водила са Роаном. Објаснила сам да новинари не раде по наруџбини амбасадора, да је разговор вођен на енглеском, да је снимљен и да могу добити само интервју који је претходног дана објављен у "Политици". Нервоза аустријске амбасаде због недипломатске брбљивости Алберта Роана била је, међутим, сувишна. Службена Србија оглушила се о Роанове контроверзне изјаве.

Неко ће рећи да тако треба, да је доста свађа са светом и да је време да наши лидери докажу да су учтиви. У ЕУ није тако. Један од искуснијих министара спољних послова поводом територијалних проблема које има његова земља са државом која није у ЕУ, цитира међународне правнике да ,,мораш, док се проблем не реши, путем слања нота и нотификовањем својих жалби, те оповргавањем једностраних потеза друге стране – да скупљаш документацију, доказе, за тренутак кад ће преговори доћи у завршницу".