За углед Србије у свету

Почев од недеље, 9. јула, па до суботе 15. јула, Зајечар ће бити стециште филозофа који ће размењивати и сучељавати своја мишљења у, после седам година обновљеној, Филозофској школи Felix Romuliana. Примарни циљ Школе у чијем ће раду поред филозофа учествовати и 70 студената из Србије, Републике Српске и Црне Горе и 20-ак професора филозофије из средњих школа, јесте да значајно допринесе развоју наше филозофије и њеној афирмацији у свету. Гост Школе биће и Жарко Пуховски из Загреба. У разговору са Слободаном Дивјаком, директором зајечарске Филозофске школе, сазнајемо и да Школа треба да утиче на ширење утицаја филозофије у нашем друштву, па ће зато бити и отворена за све заинтересоване грађане.

ИНТЕРВЈУ

У чему ће се обновљена зајечарска Филозофска школа Felix Romuliana разликовати од старе? Има ли амбиција да постане међународна?

– Већ сам атрибут "обновљена" указује да "нова" Филозофска школа Felix Romuliana жели да успостави известан континуитет са оном старом коју је утемељио академик Михаило Ђурић, због чега су га обновитељи једнодушно поставили за почасног председника. Кад то кажем, пре свега мислим на оне изворне карактеристике ове институције захваљујући којима се издвајала од осталих интелектуалних манифестација сличног типа: отвореност, тежња да се очува дигнитет филозофског аргумента, присуство великог броја студената и постицање њиховог активног учешћа у расправама, окренутост ка деметрополизацији духовног живота у Србији итд.

Обновитељи се можда највише разликују од оснивача по својој амбицији да школа Felix Romuliana постане стециште перманентне комуникације између наше и светске филозофије и да тиме допринесе расту угледа Србије у свету.

Да ли су наши интелектуалци "успавани"; да ли поред њих пролазе бројни изазови, па и онај кључни задатак народа на прекретници као што је наш: одредити се према односу традиционалног и модерног?

– Ви сте у праву. Код нас добар део интелектуалаца радикално противставља традицију и модернизацију: као да је сваки традиционализам антимодеран, а сваки антитрадиционализам промодеран. Међутим, такве антитезе, или традиција или модерност, напросто оспорава историјска емпиријска евиденција. Па зар комунизам није настојао да у име модернизације начини радикалан раскид са традицијом. И шта је на крају тиме, тј. радикалним спољашњим насиљем над традицијом, постигао. Да ли је успео да се уклопи у светске модернизаторске процесе, или су га они, као "страно тело", из себе истиснули. С друге стране, иако Енглеска и дан-данас слови за традиционалистичку земљу, то њу није спречило да се уздигне у сам врх модерних земаља света. Исто тако, постоје бројна упоредна истраживања јавног мнења која сведоче о чињеници да је Америка, иако је њена релативна премоћ, премоћ над другим земљама у данашњем свету, без преседана у људској историји, најрелигиознија земља на свету.  Модернизација није, као ни било шта на овом свету, нешто што се рађа "ни из чега"; она је заправо перманентно иновирање традиције, али изнутра, унутар ње саме. То истовремено значи да традиција није, као што то мисле наши ортодоксни традиционалисти, у себе затворени, непроменљиви идентитет, већ нешто што се увек изнова рекапитулира, реконструише и мења.

Филозофска школа Felix Romuliana настојаће да из овог зачараног круга антагонистичке конфронтације модернизатора и антимодерниста изађе не залагањем за утопистички сан о крају ривалског односа између различитих развојних стратегија, већ упућивањем на чињеницу да је плурализација а не радикална конфронтација суштина модернитета.

Где је место наше филозофије у друштву? Да ли Европа више верује својим филозофима, и њихове апстрактне идеје активно укључује у развој друштва

– Могло би се доста уверљиво показати да је појам Европе настао из духа филозофије. Бит Европе не састоји се у овом или оном скупу вредности, у овој или оној културној традицији, у овој или оној идеологији, већ у процедуралној демократији и у идеји десустанцијализованог, тј. формализованог права који своје порекло имају у филозофији либерализма. У Европи ниједна садржајна вредност нема примат над владавином права као система формалних процедура. Место наше филозофије у друштву одређено је самим карактером тога друштва као друштва у транзицији које треба да се интегрише у модерни свет, пре свега у Европску унију. У таквом контексту, наша филозофија не треба да изграђује неко своје посебно идеолошко становиште, већ да се критички односи према свему ономе што представља препреку настајању сфере слободне критичке јавности, да доприноси разјашњавању фундаменталних либерално-демократских категорија, да афирмише и критички преиспитује наш културни образац, али и да излаже критици сваки облик етничког шовинизма, уздизања политике над правом, религијског и сваког другог фундаментализма и екстремизма итд.

Да ли се наши филозофи баве превише политиком? Какав би требало да буде њихов ангажман?

– Увек треба правити разлику између начина на који се филозофи баве филозофијом и њиховог друштвено-политичког ангажмана. Филозофски начин егзистенције филозофа захтева употребу аргументације примерену филозофији као филозофији, док политички начин егзистенције филозофа зависи напросто од тога каква су његова политичка уверења, његови морални назори, његов културни "бекграунд" итд. Наши филозофи, укључив и некадашње праксисовце, ушли су у периоду "прелома", тј. преласка из једнопартијског у вишепартијски систем, у различите партије и нашли се у улози политичара. То је и природно јер је у периоду прелома у првом плану не покушај хладне непристрасне теоријске анализе онога што се дешава, већ морални радикализам, апеловање на свест и савест, фронтални сукоб великих идеја, што филозофима омогућује да испоље своју реторичку способност убеђивања и да монополишу јавну сцену. Међутим, ваља имати у виду да су филозофија и политика знатно различите ствари, пошто изискују различите способности. Једна је ствар креирати систем међусобно логички непротивречних принципа, а сасвим друга је решавати конкретне, практичне проблеме. Јер ово друго захтева другачији тип знања, неретко демагошке способности, одступање од принципа, а не круту везаност за них, еластичност, а не доследност. Наравно, није искључено да неки надарени филозофи поседују и политичке способности. Али у будућности ће се вероватно само неки од њих задржати у улози политичара.