Горка пилула у шећеру

"Добродошли. Даме и господо, ускоро ћете видети убиство, похлепу, корупцију, насиље, искоришћавање, прељубу и издају – све те ствари које су нам свима при срцу"– прве су реплике популарног бродвејског мјузикла Боба Фоса "Чикаго" чије пробе су управо почеле у Позоришту на Теразијама у Београду, у режији Кокана Младеновића. Премијера се очекује 14. и 15. октобра 2006. године уз велику глумачку екипу.

Много месеци раније активиран је цео механизам сарадника који су ангажовани на пројекту "Чикаго", а примењен је бродвејски систем аудиције за одабир глумаца.

Редитељ Кокан Младеновић који је своје прве представе остварио у Позоришту на Теразијама, познат је по представама "Алан Форд", "Мир", "Хамлет", "Ревизор", "Пер Гинт" и многим другим.

Желели сте да поново радите Аристофанов "Мир", а догодио Вам се "Чикаго"...

– Позориште на Теразијама је моја прва београдска љубав, где сам урадио Аристофанов "Мир", практично на почетку каријере. "Чикаго" Боба Фоса је можда ближи брехтовском поимању позоришта него класичном мјузиклу, онако како смо ми навикли да га тумачимо. У питању је једна веома мрачна прича, озбиљна друштвена сатира која се тиче, условно речено, Чикага двадесетих година. Већ на самом почетку церемонијалмајстор нас уводи у свет корупције, прељубе, компромитованог судства, поткупљиве полиције, естраде, скандала и када то погледате видите да је то веома слично Србији данас, где је све на продају, где је све укаљано политичким примитивизмом и општом естрадизацијом друштва. Наравно, то није оно што ћемо потенцирати током рада на представи, али је мени јако изазовно да кроз једну условно речено "лаку форму" можемо да кажемо много озбиљних ствари. Ми ћемо "Чикаго" тумачити као озбиљан драмски текст, као једну изузетну друштвену сатиру која кроз музичку форму изражава свој протест према свему ономе што је девијантно у друштву у којем се налазимо.

Наши глумци нису навикли на такав систем аудиција. Многи су чак коментарисали да им је било јако мучно. Који је Ваш став?

– Долазе, на срећу, времена када ће целокупни систем вредности морати да се превреднује, па ће тако нужно доћи до промена у систему рада у театрима и селекционирању актера. Систем аудиција, поготову за једну овако захтевну форму која тражи глумце подједнако вичне певању и плесу, као и глуми, гарантује да ће се на сцени наћи само најбољи, само они који својим квалитетима гарантују висок стандард представе. Наш посао је посао у којем минули рад и медијска пажња не значе ништа без сталног усавршавања и доказивања индивидуалних квалитета. Сви смо ми у позицији да стално будемо проверавани и тржишно изнова вредновани.

Да ли је мјузикл "Чикаго" наставак Вашег редитељског рукописа, у којем су представе место сусрета два света, односно судара живота и позоришта?

–У "Чикагу" постоји представа у представи, кроз чије играње Рокси Харт, која наивно улази у тај свет шоу-бизниса и свет злочина, сазнаје где то заправо живи, сазнаје да су правила по којима функционише друштво далеко од истине, правде и морала и да једноставно не постоји злочин који мора да има казну. За све постоји ослобађајућа пресуда, питање је само вештине и цене. Не бих да вулгаризујем, али ми у Србији имамо неколико монструозних процеса где се убице шепуре по судницама, смеју у лице правди, извргавају руглу оно што би требало да буде правосудни систем и слично. Србија јесте једна естрадна сцена препуна лажних јунака. То је, једноставно, накарадни мјузикл који ми живимо.

Позориште је, по Вама, огледало свог времена. Да ли у том смислу мјузикл "Чикаго" у право време стиже у Србију?

– "Чикаго" није љупки мјузикл из двадесетих година који се поставља на сцену због доброг певања или спектакла. Он је горка пилула упакована у шећерну вуну. То је нешто што се лепо гледа, али и оставља мучан укус у стомаку на крају представе.

Тврдите да смо у последње време живели  кичерску пинк стварност и да ће нам бити потребно пуно времена да подигнемо ту лествицу укуса. Како то објашњавате?

– Чикаго двадесетих година је град у којем царује криминал, у којем су мафија, корумпирано судство и медији сумњивог укуса моћнији од онога што би требало да буде озбиљна држава. Србија је управо то. Наши системи вредности заснивају се на естради, идоли наше деце су криминалци, код нас се једном недељно деси неко мафијашко убиство; једноставно, систем вредности наших живота тренутно је заснован на веома ниским постулатима. Ту не функционишу ни црква, ни полиција, ни судство, ни политички систем. Укратко, тај брижљиво неговани примитивизам, скопчан са похлепом и лаким успехом, одразио се на сваки сегмент живљења. Чека нас огроман и озбиљан процес опоравка, мада нисам сигуран да то може да се догоди до моје дубоке старости.

Волите смело и храбро позориште, а мишљења сте да је домаћи театар прилично дезоријентисан. Да ли се нешто променило?

– Не, зато што се није променила држава. У држави која је потпуно дезоријентисана у смислу напретка, будућности, трансформације у модерну европску државу илузорно је очекивати да ће управо позориште бити то које има јасан концепт у ком правцу жели да иде. Позориште је увек огледало свог времена, чак и онда када је то време накарадно. Наша позоришта су и даље болно дезоријентисана, у смислу њиховог циља, задатка, намене, репертоара тако да је наш позоришни живот једно ружно сваштарење.

Да ли нашим позориштима недостају домаћи драмски текстови?

– Ми, већ дуги низ година, немамо "произвођача" драмских текстова са великим ауторитетом. Позориштима је нужна "храна" у виду нове драмске литературе. Наши, можда највећи, писци пишу врло спорадично за позориште, а потреба за новим текстовима је огромна и ми од средње генерације писаца, ако изузмемо рецимо Синишу Ковачевића, Стевана Копривицу и Небојшу Ромчевића, па до ове најмлађе као што су Биљана Србљановић, Маја Пелевић и други надарени људи, имамо приличну празнину од готово двадесет-тридесет година. Мислим да је то озбиљан проблем и наше драмске школе и позоришта који не негују довољно драмски текст. Подсетимо се и Стеријиног позорја, које је у последње време усредсредило свој репертоар на свега неколико нових имена, а силне младе писце или значајне писце старије генерације оставило, тенденциозно, по страни.

Замера Вам се да у позоришној захукталости не умете да се зауставите на време...

– То је моје осећање позоришта и света. Некада је превише темпераментно, некада превише радикално, али не могу да правим представе из туђе главе и онога што је тренутно осећање моде, тржишта или да би задовољило прохтеве позоришних кланова. Једноставно – волим да моје представе буду моје, допадале се или не. Мислим да је боље да се уметник не огреши о себе, макар се понекад огрешио о оно што су општи захтеви тржишта.