Европски фудбал пред банкротом

Европски фудбал је пред банкротом ако се не оствари финансијска дисциплина у свим видовима пословања, закључак је исцрпног истраживања кога је спровела Европска фудбалска федерација.

Извештај УЕФА обухватио је чак 650 клубова и први показатељи су више него упозоравајући: половина највећих клубова губи новац, а чак 20 одсто има огромне дефиците (доња граница минусне суме је 20 одсто од годишњих прихода).

И даље: трећина клубова троши 70 одсто зарађеног на трансфере и плате. Све ово натерало је европску кућу фудбала да упали „црвено светло”. Истине ради оно је треперило, са мањим или већим интезитетом, кроз целу 2009.

Фудбалска пирамидална схема

Мишел Платини, председник УЕФА, најавио је програм „финансијски фер плеј” најављујући да ће казне за губиташе у сезони 2013/14 подразумевати искључења и из Лиге шампиона и из Лиге Европе. Пре овога УЕФА је формирала деветочлано независно експертско тело (бивши белгијски премијер, заменик гувернера Банке Енглеска, академици, итд.) задужено за праћење новчаних токова клубова.

Наравно, ништа се није догодило преко ноћи, светска економска криза само је оголила досадашњу праксу. Као и у већини осталих привредних грана узиман је кредит за кредитом, не мислећи на то да на крају увек неко подвуче „црту”: у потрази за брзим успехом коришћена су сва средства. Уговори, трансфери и недељна, месечна или годишња примања непосредних произвођача отишла су у небо, без разложног економског оправдања. И круг се временом полако затварао, криза је била недостајућа кап на критичну масу.

(/slika2)Тако је у последњој деценији створена парадоксална ситуација: укупни приходи клубова порасли су за 10 одсто, али је и раст цена (11,5 %) и плата (18 %), плус враћање позајмљеног на другој страни, „појео” већину профита. И полако је почела да се ствара нека врста пирамидалне схеме за коју сви знамо како се завршава.

А у августу 2009. чувени лист „Форбс” је у свом традиционалном истраживању објавио да је просечна вредност 25 најбогатијих клубова „Старог континента” 424.000.000 евра или осам одсто више у односу на 2008. Пет екипа (Манчестер јунајтед, Реал, Арсенал, Бајерн, Ливерпул) надмашило је милијарду долара (771.000.000 евра), а од светских лига једино је америчка НФЛ са 19 тимова милијардера успешнија. Просечан профит „великих 25” износио је 30.000.000 евра или 20 одсто више него претходне сезоне.

Највећи клубови су се, иако се ствари од случаја до случају ипак разликују, уљуљкивали високим вишегодишњим уговорима са тв – мрежама (годишње Премијер лигаши поделе 2.076.000.000 евра добијених од БСкајБ и Сентанте, и сл.) и спонзорима.

Проблем у фудбалској Европи је и што закони не дозвољавају ограничавање плата, тзв. „селери кеп” који постоји у америчком професионалном спорту.

Плате као генератор кризе

УЕФА сада покушава да на мала врата уведе лимит. Формула за то би вероватно овако изгледала: ако је укупан износ за плате 80 одсто, а остатак одлази за разне таксе, трошкове путовања и остало, онда ако се ово друго повећа, „захватало” би се из прве гомиле. Звучи логично, да ли је и у пракси могуће знаће се веома брзо, јер је баш догорело до ноката. И чињеница је да су ничим изазвана енормна примања сигурно један од генератора кризе.

Неки клубови су у богатим новим власницима тренутно пронашли сламку спаса. Најупечатљивији пример је Манчестер сити, где шеик Мансур личним средствима шминка негативну разлику пошто су традиционални извори прихода попут зараде на дан утакмице, медија и реклама износили у 2009. 57.000.000 евра, а издаци за личне дохотке запослених 86.000.000 евра.

Али и Малком Глејзер у Манчестер јунајтеду или двојац америчких милијардера у саставу Хикс – Жилет у Ливерпулу нису сиромаси, па ипак оба клуба су, притиснута дуговима, пред пуцањем: омча око врата „црвених ђавола” је 821.000.000, а „црвених” 237.000.000 евра!

УЕФА је најавила да ће у бици за дугорочну стабилност правити разлику између оних који су се задужили код банака због изградње нових стадиона или улагања у фудбалске академије младих и оних који праве губитке због неисплаћених обавеза према другим клубовима или касне у исплатама запосленима.

Борба да се успоставе јасна правила понашања и да се живи од онога што се заради је почела. Да ли ипак касно, па, одговор ако није у 2010, сигурно је у 2011. А ко преживи, причаће...

Ратко Павловић