Tренутак дисконтинуитета

Јавним дискурсом о евентуалном приступању Србије НАТО-у доминира тема Косова. У овом кратком коментару Косовом се нећемо бавити. Али се не слажемо са оценом потписника „Декларације за референдум” да једнострано проглашена независност представља политички пројекат НАТО-а.

Живописност метафоре налаже да други ешелон аргумената назовемо кафанским. Аутору ових редова најдражи је онај где се перспектива уласка у један савез упоређује са дипломатом који седи у ходнику, испред затворених врата, и нервозно ишчекује исход преговора. Следи аргумент: ако су вас, са уважавањем, као себи једнаког позвали да уђете унутра и изложите свој став, сигурно нећете двапут размишљати. Истина је, додуше, да, у нашем случају позив није ни стигао. Исто је тако истина да се и ми нисмо наметали. С јаким разлозима.

Нису у праву представници наше заједнице који говоре како је неутралност – схваћена не у смислу опредељености да се остане по страни од сукоба, већ (трајног) сврставања уз војне савезе – у историјском коду српског народа. Напротив, Србија је и те како бирала стране у својој историји. Тај избор био је вођен непоколебљивом вољом њених политичких представника какво год друштвено уређење да су они замишљали. У друштву које тежи да својим грађанима омогући приступ благодетима савремене цивилизације јавиће се у једном тренутку у будућности, ближој или даљој, обавеза да се одговори и на претње оних који у демократизацији, укидању граница, предрасуда и вештачки створених подела међу људима виде само лоше. Претња будућности оличена је у слепој мржњи која проистиче из незнања, односно одсуства жеље да се спозна више. То је претња једноумља, другачије саопштена.

Ако верујемо у добру вољу ове политичке елите и њену жељу да се ове претње отклоне са политичког неба Србије, њена је обавеза да изабере страну и преузме одговорност. Инсистирање на војној неутралности није преузимање одговорности већ солистичка тачка која у овом тренутку лако проналази публику. Рећи да је референдум наша обавеза, претпоставка уласка у чланство значи пребацивање одговорности са оних који могу на оне који не смеју јер не знају.

Историја Србије секвенца је дисконтинуитета. Тренутке зачуђујуће одважности следили су тренуци потпуног клонућа и одсуства духа. Аргумент пријатељства? Нисмо ли научили лекцију да у међународним односима владају интереси. Чланство у савезу не значи одрицање од пријатеља који су своје пријатељство доказали и којима је оно узвраћено, већ је показатељ да смо сазрели као друштво, да смо увидели да можемо више. Да смо спремни за глобалну утакмицу.

Некада је далековида баш она одлука која иде против јавног мњења. У демократији јавно мњење јесте то које се ослушкује, али није на њему да управља. Наше инсистирање на догађајима из 1999. јесте исправно зато што смо страдали, али и погрешно зато што је режим који нас је повео путем страдања у великој мери одговоран за зло које нас је тада задесило. Питање које ће се одлучити у години пред нама заправо гласи, жели ли Србија да брани своју блиску прошлост или је кадра да се бори за своју будућност.

Истраживач на пројектима Центра за цивилно-војне односе. Мишљења изражена у тексту припадају искључиво аутору