Касно Марко на Косово стиже

Све у своје време, каже наш народ. Бојим се да смо закаснили са расправом о предностима и манама чланства у НАТО. Зашто?

Зато што нам је после пада Берлинског зида НАТО, заједно са Европском унијом, био потребан да одбранимо наше националне и државне интересе, да уведемо сабраћу у Европску унију, обезбедимо привредни просперитет и улогу регионалног лидера. Проблеми Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, не би ни настали, као ни држава Косово.

Овако, пре неко вече чујем од коментатора у Вашингтону да је хрватска ,,регионални фактор” за НАТО. Зна се да је НАТО аминовао прогон Срба из Хрватске, да жели унитарну Босну и да је створио државу Косово и натерао Црну Гору и Македонију да је признају. Само наивни могу веровати да Србија сад може постати чланица НАТО-а са Косовом и Метохијом, и Републиком Српском.

НАТО је комплексна појава, која има свој развој. Прво је бранио западну демократију од комунизма. Имао је озбиљног противника у виду Варшавског пакта. Кад је добио ту битку понудио је дојучерашњим непријатељима чланство и Партнерство за мир. Деловао је примамљиво. Ми смо то одбили и добили бомбе. Али уместо трансформације у мировне снаге свих, или бар демократских земаља, у које спада и Руска Федерација, НАТО се отрже контроли постајући светски жандарм. Упада у Ирак (по мишљењу независне холандске комисије: нелегално), ратује у Авганистану, прети Ирану, ствара нове државе по својој вољи, ради много тога да би оправдао своје постојање у старом облику. Све више ме асоцира на народну изреку: ,,сила Бога не моли, Бог силу не воли”.

Жалосно је што су стратегијска државна питања постала предмет страначких препуцавања и јефтиног маркетинга. А опасно је што се у име лепше будућности, ЕУ и НАТО блате и разарају националне вредности, од историје, преко војске, до цркве и културе.

Зато не видим уверљиве разлоге да се мења политика војне неутралности. Ако ми их неко понуди, па схватим да ћу због тога живети боље, нећу бити против. Јака привреда и бољи живот боље нас штите од било које војске. Сиромаштво, корупција, биолошко и духовно пропадање више угрожавају њену безбедност од било ког суседа. Власт у Србији је јавно обећала да неће војно решавати ниједно питање, па нема разлога да нас било ко штити од суседа са којима вековима делимо овај брдовити балкански простор. А ми већ примењујемо норме НАТО-а и стандарде, одавно смо се одрекли идеје ,,општенародне одбране”.

Ако актуелна власт жели де се одрекне прокламоване војне неутралности нема другог избора до да распише референдум и омогући грађанима да одлуче.

Али много пута смо видели да је у Србији све могуће. Од власти, међутим, не очекујем такву превару, већ залагање да државну политику војне неутралности призна и гарантује Савет безбедности Уједињених нација или бар ОЕБС.

Свакако да би брже ушли у ЕУ као чланица НАТО-а. Али морали бисмо да променимо и постојећи Устав. Кад је ЕУ у питању, важно је да не буде по старом: касно Марко на Косово стиже.

Закључак је: Срби и чињенице су одавно у неспоразуму. Време је да преиспитамо ставове о себи и свом путу у срећнију будућност – чињенице су се промениле.

Дипломираниправник, бивши политичар, посланик и потпредседник Владе Србије