Неутралност није наша традиција

Да ли желимо да будемо једина држава на Балкану без утицаја на будуће безбедносне прилике у региону и Европи? Одговор на то питање решава дилему да ли Србији дугорочно треба неутралност или чланство у НАТО.

Брига креатора неутралности из бивше власти да ћемо притајено и без референдума у НАТО манир је којим су владали. Резолуција о неутралности не само што је стварана у тајности већ и без анализа стручњака министарства одбране, спољних послова и економије.

Тврдња да је неутралност наша традиција коси се са историјским чињеницама. У Првом светском рату били смо у Антанти, војном савезу са Француском, Великом Британијом, Русијом и другим државама. После смо склопили Малу Антанту, савез са Румунијом и Чехословачком. У Другом светском рату оба покрета отпора ослањала су се на савезнике. Титова Југославија је модерну армију стварала уз америчку помоћ и склопила војни савез са две чланице НАТО-а Турском и Грчком. У време несврстаности војска је често коришћена ван граница. Била је инструмент дипломатије и покретна реклама за нашу индустрију у мисијама широм света.

У Европи и САД постоји школа мишљења да је за трајни мир на Балкану најбоље да сви буду у истом војном и политичко-економском савезу. Тај став заснива се на послератном искуству Западне Европе, рецепту који је довео до најдужег периода просперитета на Старом континенту. То не значи да нам се интеграције намећу већ да смо добродошли ако их желимо. То је јавно потврдио генерални секретар НАТО-а. Не ради се дакле ни о каквим тајним плановима против Србије.

Постоји, такође, школа мишљења да је постоктобарска Србија уз енергичне реформе могла у року од шест година да ступи у НАТО, и тако изгради позицију за бржи улазак у ЕУ и предупреди независност Косова. Нажалост, постоктобарска елита мање се бавила тиме да држава заузме што боље место, а више борбом за власт, чувањем икона бившег режима у безбедносном апарату и означавањем међународних обавеза ,,деветом рупом на свирали”.

Због манира да се о будућности државе размишља кроз емоције, митове или толико колико траје седница скупштине, и данас нема јасне визије какву Србију желимо за десет година, на какво место у региону претендујемо и шта треба да урадимо да бисмо до тога дошли. Српска неутралност је део тог политичког наслеђа.

Рат 1999. логичан је разлог за скепсу јавности према НАТО-у. Наша историја, ипак, не почиње и не завршава се том годином. Пуно је народа у Европи који су међусобно ратовали, а данас су у истом савезу без рампи на границама.

Више аргумената говори да Србија треба да буде што активнија у Партнерству за мир, а потом и да ступи у НАТО. Чланством у НАТО добијамо право гласа у организацији која ће у сагледивој будућности имати пресудан утицај на безбедносне прилике у региону и Европи. Апсурдно је да у 21. веку будемо неутрално острво и препуштамо суседима да без нас обликују безбедност Балкана. Одлука да сами себи одузмемо право да утичемо на решења које се тичу и нас и региона била би израз неодговорности и према будућим покољењима и сународницима западно од Дрине.

Ступањем у алијансу растерећујемо и трошкове одбране јер их делимо са другима. Неутрална Србија издваја за одбрану 2,4 а Мађарска која је у НАТО-у 1,2 одсто БДП-а.

Улазак у савез значи да смо сигурно место за улагање, поправља имиџ и јача утицај у политичким и војним круговима на обе стране Атлантика. То није чин одрицања од сопствене историје већ повратак традицијама Србије која је имала и углед, и утицај, и савезнике.

*Извршни директор Евроатлантске иницијативе