Европа се не балканизује

Није потребно посебно наглашавати да је крајње неозбиљно доводити у везу минули црногорски референдум с недавно одржаним плебисцитима у Шпанији односно Италији, мада руку на срце неки "ентузијасти" размишљају и на такав начин. Нарочито је ван сваке памети помишљати да је референдум у Црној Гори на било који начин иницирао тренутну референдумску моду у Европи. Погрешан закључак који би се могао извести из неодговарајућих поређења балканских и западноевропских тактика народног самоопредељења, првенствено се тиче погрешног предвиђања по којем ће Европу убрзо задесити пошаст балканизације. О томе, међутим, као што су показали недавни референдумски примери Шпаније и Италије, нема ни говора. Бар не у блиској будућности. А одговор на питање због чега ствари тако стоје ваља потражити пре свега у замршеном клупку политичких, културних и, нарочито, економских међузависности.

После Другог светског рата, економска кретања усмерила су државе-нације на пут регионалних интеграција. Нашавши се изненада у процепу између нужне међудржавне сарадње и захтева сопствених провинција (покрајина) за широким степеном аутономије, државе-нације су се из прагматичних разлога латиле децентрализације. На тај начин су "политичке" заједнице Шпанија, Француска, Велика Британија, Италија и Немачка настојале да својим "културним" заједницама попут Каталоније, Корзике, Шкотске, Ломбардије или Баварске обезбеде што већи степен административне и законодавне аутономије. Овоме је у прилог ишла идеја о "Европи региона" која се на "старом континенту" све гласније помињала од краја 80-их година прошлог века. Када се томе додају значајна финансијска средства која су се из Европског фонда за регионални развој сливала у касе појединих аутономија, постаје јасније због чега је дошло до слабљења тињајућих сепаратизама и њиховог преусмеравања с политике сецесионизма на одбрану властитог културног идентитета.

Ефекти децентрализације би се на тај начин комотно могли свести – на постизање равнотеже између права на самоодређење (пре свега у културном смислу) и права на самоуправљање (то јест на обављање политичких и економских делатности изван спутавајућег домена централне власти). Идеја према којој се национално самоодређење може остварити на знатно квалитетнији начин унутар ширих европских интеграција, нагнала је, примера ради, дугогодишњег председника Каталоније Јордија Пујола, да призна како Каталонија представља нацију без државе, но чији циљ нипошто није отцепљење од Шпаније. Могућности европских аутономних покрајина да самостално разрезују порезе, склапају економске аранжмане с мултинационалним компанијама и засебно трасирају сопствени пут интеграција у институције Европске уније (иако немају статус независне државе), отклониле су опасност од балканизације западноевропског подручја.

Недавни референдум у Каталонији показао је слабу заинтересованост каталонског народа за акцију освајања хлеба преко погаче, будући да ова шпанска регија већ ужива статус државе у држави, тако да би свако настојање да се добије нешто више од тога водило - сецесији. А то Каталонци, по свему судећи, не желе. Стога ће се будућа борба у аутономним покрајинама широм Европе водити пре свега за даљу надградњу већ оствареног културног самоодређења моделима политичке и економске самоуправе. Каталонија ће настојати да очува своју културну самобитност. Друге регије попут Андалузије, Баскије, Провансе, Бретање, Баварске или Велса вероватно ће тежити достизању статуса који тренутно ужива Каталонија.

И док Европа поздравља политику регионализације широм своје западне територије, дотле на Балкану као да настоји да одржи у животу концепт балканизације. То се најбоље може видети из неодређеног става ЕУ према Косову и Метохији, где највиши степен аутономије, који влада Србије нуди овој покрајини, за Брисел не представља једино прихватљиво решење. Штавише, опција потпуне независности као да већ преузима кормило у односу на друге предлоге. Наравно, реч је о, по ко зна који пут испољеној, политици двоструких стандарда, као и о гетоизацији овог простора. Овог пута на примеру неистрајавања на политици регионализације која је, како сада ствари стоје, искључиво намењена подручјима изван Балкана.

Борис Јашовић

социолог