Смех, сузе и снови

За тридесет и једну годину постојања Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну, завршеном у суботу увече, први пут је на овом фестивалу учествовао уметник из Јапана. Шинијо Мурајама, пантомимичар са дипломом Економског факултета и Позоришне школе, са титулом заслужног уметника града Токија извео је соло пантомиму у режији Хана Араија. Представа је на репертоару Han Mime Kobo. Тридесетчетвородишњи Мурајама је уметник који је боравио у нашој земљи у оквиру пројекта "Уметност без граница" 1999. у време бомбардовања. Као волонтери добре воље играли су представе за децу у избегличким камповима широм Србије. Разговарамо у фестивалском простору Позоришта "Пинокио" у Земуну. Мурајама учествује у среду и на Летњем фестивалу на Гардошу, где ће на отвореној позорници још једанпут извести свој програм. Иако је пропутовао читав свет, Мурајама не говори ниједан језик осим матерњег. Зато захваљујемо Ани Божић која овај тежак језик говори течно од средње школе и усавршавала га је управо дружећи се са позоришним људима у Токију. Захваљујући њој и њеној препоруци, фестивалска публика је видела овог посвећеног глумца пантомимичара.

ИНТЕРВЈУ

Одакле та Ваша везаност за нашу земљу

– У Токију је боравио новинар из Колумбије Хектор Сијера који је предложио да направимо представе у оквиру пројекта "Уметници без граница" и да први пут одемо у Србију. Јапан деценијама живи у миру, за нас је то бомбардовање било шокантно, и желели смо да помогнемо уметношћу јер реч уметника нема граница, она само спаја светове и разне народе.

Мало је необично да сте и дипломирани економиста и позоришни уметник?

 – Моја мајка је сликар. Од уметности се у Јапану тешко живи, па сам зато дипломирао економију, али је превагнуло позориште. Није лако, много се ради, понекад изађем и на улицу да проверим моје представе код публике. Јер, Јапанци имају све мање времена и зато, после напорног радног дана, најчешће гледају телевизију. Традиционално јапанско позориште гледа веома мали број образованих људи, и туристи. Млади се окрећу модерном позоришту и, чини ми се, више се диве европском и америчком театру него свом традиционалном. Иако има много позоришних трупа, публика највише воли да гледа представе у којима има смеха, суза и – снова! У Јапану се више цени таленат за игру, плес и песму, него за глуму. Зато су много више плаћени певачи и играчи него глумци. Данас је живот такав да пролази само оно што публика разуме и што је комерцијално. Осим што радим у позоришту, много чешће сам на телевизији. Нашу компанију Han Mime Kobo често зову на гостовања и наше зараде зависе од тога колико смо тражени. Не живи се лако и зато сада размишљам да нађем неки посао у Европи. Тешко је бити уметник у Јапану, јер иако имамо своје синдикате, они се баш много не ангажују да заштите наша права. Зато није ништа чудно што је уметност љубав, а за живот се зарађује на други начин.

Када сте први пут дошли у нашу земљу 1999. године какви су утисци били?

– Када смо слетели на аеродром осетили смо притисак, другачији ваздух, атмосферу, него што је у Јапану. Када смо видели срушене, бомбардоване зграде, био сам толико потресен, у шоку, да сатима нисам могао да проговорим. А што се тиче  Косова – не могу да заборавим очи те деце која су била радосна што смо дошли и играли представу за њих. Али, сваки тај дечји поглед носио је дубоку тугу.Те дечје очи, те очи деце са Косова се не заборављају! Они другачије гледају него остала деца у Србији. А сада, када сам поново у Београду, влада другачија енергија и он личи на друге градове у свету. О Србији се у Јапану доста зна, пре свега преко ваших сјајних спортиста.

Технологија Јапана је у експанзији. Да ли Ваша земља, као уосталом и цео свет, полако губи душу препуштајући се трци за зарадом?

– Када се возе метроом или путују на посао људи углавном читају, али то је лака литература. Уз то, ми смо иако развијена, ипак, изолована острвска земља и друге културе тешко продиру, али и традиционални дух полако замире. Када путујете као ја, можете да упоредите културе и много тога постаје јасније. Може се одвојити битно од небитног. Немогуће је много утицати на оно што се дешава у овом нашем свету, али путем уметности људи се повезују и, бар у том тренутку интеракције уметника и публике настаје мир и јавља се покретач позитивне енергије. Зато је немерљива важност уметности; она једина може да унесе бар некакву хармонију у наше животе. У Јапану нема много фестивала и зато је мени овај Фестивал монодраме и пантомиме много важан јер је било много учесника из других земаља, и могли смо да комуницирамо без обзира на различите језике и културе.