После Београда, крећем у класику

Коначно, после наступа по региону, у оквиру „Фурија” турнеје на којој представља албум „Ако се то зове љубав”, Тони Цетински први пут долази у Београд... За више од две деценије каријере постао је један од најцењенијих певача на простору бивше Југославије, „делио” је сцену са величинама какве су тенор Хозе Карерас и амерички певач Мајкл Болтон, две вечери заредом наступао је у лондонском „Ројал Алберт холу”… Сигурно је да има оних који су се заљубили уз његову музику и баш на Дан заљубљених Тони Цетински стиже у Београдску арену.

О томе хрватски певач у разговору за „Политику” прича:

– Концерт у Београду је велики изазов, има везе са мојим песмама, а и симболика је у игри. Али, није нам то била намера. Пошто су већ сви градови бивше Југославије видели тај програм и продукцију, дошло је време да и Београд то види. Знам да имам публику у Београду, да ме прате и мислим да сам после 20 година каријере заслужио један такав концерт у Србији.

Не плашите се величине Београдске арене?

Не бојим се, јер моје срце је велико и отворено и колико год људи да буде знам да ће доћи отвореног срца. Направићемо најбоље што можемо, завршити турнеју и онда кренути у неку другу причу.

А да ли је та прича у вези са албумом класичне музике који ових дана снимате?

Јесте. Мени се, после дуета са Хозеом Карерасом и Мајклом Болтоном, пружила прилика да радим нешто ново – албум класичне музике. Да нисам сарађивао са Карерасом до тога не би ни дошло. И дан-данас не могу да верујем колику привилегију сам имао да радим са таквим именима. Кроз дружење са њима потврдила се моја теза да су највећи људи уједно и најједноставнији. Они се не друже и не певају са мном из куртоазије. Све ово што ми се десило је као сан који се нисам усудио да сањам.

„Ако немаш шта паметније да радиш, онда треба да певаш”… Да ли Вам је, заиста, то отац поручио давних дана?

Не, то је била шала. Ја сам имао ту срећу да су ме моји подржавали у свему, јер потичем из музичке породице. Нису од оних који би ме, када бих им рекао да се бавим музиком, питали: Чиме се ти заиста бавиш?

Ваша омиљена група је, на изненађење многих који прате Вашу каријеру, AC/DC. Да ли бисте се једнога дана опробали и у таквом, тврђем жанру?

Да, то је још један сан који већ дуго сањам, али који ми се, нажалост, није остварио. Обећао сам својој породици и пријатељима да ћу се позабавити роком, јер је то моја највећа љубав. Када би ми Ангус Јанг једнога дана свирао као гост на албуму, то би за мене био крај каријере. После тога, више ништа не бих морао да урадим!Учествовали сте и на хуманитарном концерту у част рођендана покојног Тошета Проеског…

Не знам колико би требало да траје овај интервју да бих могао да кажем шта све осећам према Тошету Проеском. Ја, као и моје колеге, осећам се позваним да завршимо оно што је он започео.

Хрватски музичари често гостују у Србији, али да ли ту постоји реципроцитет, односно да ли српске звезде једнако гостују код вас, и колико има истине у томе да је у Хрватској у моди српски фолк?

Реципроцитет можемо посматрати искључиво индивидуално. Највеће звезде из Србије, које имају шта да кажу, увек могу да дођу и да рачунају на пуну Арену у Загребу. Чола је најбољи пример. Неки јесу оптерећени предрасудама, али мислим да постоји баланс. Међутим, оно што се овде слуша од фолк извођача вероватно не слушате ни ви. Ја само знам да се у Хрватској слуша нешто ужасно лоше, и то није добро. Сигурно и у том фолк свету постоји нешто што одскаче квалитетом. Ја немам ништа против нити једног музичког усмерења, нити вере, ни националности, али мора да постоји минимум квалитета!

Јелена Копривица