Разноврсни програм

Овогодишњи Фестивал монодраме и пантомиме је понудио веома разноврстан програм, и у тематском и у формалном смислу. Приказане су представе са савременим ("Кеву сам наложио на Интернет"), универзалним ("Кепец", "Дезмонд"), и традиционалистичким ("Тако је говорио Николај") темама, дајући репрезентативан поглед у продукцију ова два сценска облика, која у својој формалној ограничености имају изванредан идејни и извођачки потенцијал.

"Соло пантомима" Шинија Мурајаме из Токија доноси колаж импровизација у којима аутор игра неодређен лик кувара, а затим и неког жовијалног чистача. Реч је о игри која у неколико наврата по форми подсећа на праксу извођача комедије дел арте, односно наглашену физикалност блиску Чаплину, али без његове друштвене ангажованости.

Хумор се у неколико случајева базира на замени функција ствари: лик се према метли, на пример, односи као према девојци која му се допада, што код публике изазива смех (иако је то врста знатно инфериорнијег хумора, који нема битнији, субверзивнији смисао). Суштина представе је, дакле, у њеној форми, јер Мурајамина игра нема осмишљенију драматургију, али је у тако постављеним оквирима негде ваљда шармантна, један типичан пример плитко забавног интерлудија.

За разлику од представе јапанског аутора, "Адам без Еве" руског глумца Андреја Александера има развијенију причу која анализира односе између полова, као и свевремене проблеме усамљености, потребе за љубављу, блискошћу… Ове теме су у представи третиране у митско-религијском (референце на Библију), као и у савременом контексту (референце на актуелну популарну културу), при чему их глумац презентује јасно, суптилно, физички виртуозно, на моменте и иронично, чинећи ову кратку представу заокруженом и допадљивом.

"Сама на свету", писца и редитеља Џошкуна Ирмака, у извођењу турске трупе "Kaz Dami Oyunculari", скоро је сасвим безвредна монодрамска представа, настала на основу текста – параболе преоптерећене клишеима. Осим незанимљивости текста, непремостив проблем представе је у начину његове обраде, једном превише стереотипном, транспарентном, кич реализму. Гулизар Ирмак игра султанову жену која након буне жели да побегне од неминовних последица везе са влашћу. Глумица тај очај и дезоријентисаност обликује пренаглашено, чиме се евентуални смисао у основи растапа, чинећи њену игру баналном, тужно гротескном. Илустративну сцену, у смислу те накарадне патетичности, чине тренуци где глумица игра духа који се обраћа жени: разрогачених очију, под предвидивим, псeудодраматичним плавим осветљењем, он театрално проповеда опште, клишетизиране мисли. Да је представа, на пример, реализована као кемп, са самосвесном, ироничном дистанцом, што је један од вреднијих начина интерпретације ове врсте анахроно наивног реализма, текст би можда и добио неку поенту.

Монодрама "Ева Браун, Хитлерова љубавница", остварена према тексту немачког писца Стефана Колдрица, а у режији Андреје Ковач (копродукција "ШКУЦ" и Цанкарјев дом, Љубљана), промишљено и узбудљиво представља последњих неколико сати у животу Хитлерове љубавнице, бавећи се њеним сећањима, страстима, погледима на свет. Евине последње мисли су фокусиране на психотично обожавање Адолфа, као и на опсесије холивудским гламуром (преокупирана је разматрањем избора глумаца који би их играли у биографском филму). Драстично занемаривање монструозне стварности овде је изразито значајно, при чему се односи и на капиталне дискусије Хане Арент о баналности зла.

Глумица Аленка Тетичкович прецизно игра Еву, као гламурозно елегантну жену, свесну своје сексуалности, и митомански фасциниране својом друштвеном позицијом. Та фасадна чврстина и самоувереност лика се, са друге стране, у неколико карактеристичних момената указују као ломљиве, подстакнуто страховима од смрти, одбацивања, губитка. Глумица, дакле, успева да обликује Еву комплексно и амбивалентно, што у публици истовремено, контрадикторно, изазива сажаљење, самилост, презир, мучнину. У позадини њене игре се на видео-биму емитују црно-бели снимци, који су важни на идејном плану, јер граде експресиван, узнемирујуће контрастан ниво (док она, на пример, говори о њиховој великој љубави, приказују се снимци ратних девастација). "Ева Браун, Хитлерова љубавница" је врло занимљива представа, која у тоталу ствара интензиван осећај згрожености над овим егоцентричним индивидуама, постављајући при томе значајна питања о политици, тоталитарном друштву, моћи, злочинима, одговорности.