Мит о трибуналу против Срба

Да су многи у Србији скептични у односу на Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) није ништа ново, али провала критицизма након доношења пресуде против Насера Орића је без преседана. Орић, ратни командант снага босанских Муслимана у Сребреници, добио је две године затвора на основу командне одговорности за убиство петорице српских заробљеника и окрутно поступање према још десеторици, 1992. и 1993. године. 

Могуће је, наравно, да су судије МКТЈ погрешно интепретирале одређене доказе и тако омогућиле Орићу да прође са благом казном. Вероватно ће се Жалбено веће позабавити тим питањем, као што ће испитати и имплицитан став првостепеног већа да надређено лице које не спречи злочине треба да добије мању казну од директних починилаца над којима је имало ефективну контролу.

Али критике које ових дана долазе од политичара и медија у Србији нису фокусиране на правне ставове судија МКТЈ. Уместо тога, критичари тврде да пресуда Орићу потврђује пристрасност трибунала науштрб Срба. Ова врста критике заснива се на погрешној историји босанског рата и на искривљеном приказивању деловања трибунала.

Многи у Србији уверени су да су муслимански злочини из 1992. и 1993. године у селима око Сребренице еквивалентни масовном погубљењу Муслимана у Сребреници јула 1995, и да је иза свих муслиманских злочина стајао Орић. Овакво уверење учврстило се прошле године, поводом десетогодишњице геноцида из јула 1995. године. Српска радикална странка тада је спровела кампању која је требало да докаже да су Муслимани починили злочине против хиљада Срба на подручју Сребренице. Ово је требало да умањи значај злочина из јула 1995, и многи у Србији били су спремни да такву верзију историје прихвате.

Из пресуде Орићу, међутим, следи да теза о еквивалентности није одржива. Узмимо за пример догађаје у селу Кравица, на православни Божић 7. јануара 1993. године. Наводи о убиствима великог броја Срба у том селу и уништавању њихове имовине често су у Србији коришћени као кључни пример непојамних злочина које су учиниле муслиманске снаге око Сребренице. 

У ствари, пресуда Орићу показује да су се у селу за време напада налазиле војне снаге босанских Срба. Како је 1998. године у својој књизи о Сребреници навео ратни дописник "Њујорк тајмсa" Чак Судетић, од 45 Срба који су изгубили живот у сукобу у Кравици, 35 су били војници. Према Тужилаштву МКТЈ и Истраживачко-документационом центру (Мирсада Токаче) из Сарајева, документи војске босанских Срба такође показују да је погинуло 35 војника.

Критичари се ослањају и на неверодостојне бројке. Портпарол владајуће ДСС цитиран је како је изјавио да "имамо документе који показују да је 3.260 људи нађено мртво око Сребренице у периоду од 1992. до 1995." Међутим, књига "Хроника нашег гробља", директора Центра за истраживање злочина против српског народа Миливоја Иванишевића, барата битно нижом цифром од "преко 1.000 лица" и садржи списак на ком се углавном налазе мушкарци између 20 и 60 година старости. Међу убијенима је евидентно био знатан број бораца који су погинули у сукобима, као што је био случај у Кравици.

Да не би било неспоразума: пресуда Орићу утврдила је да су се у већем броју случајева убиства, окрутно поступање, и уништавање српске имовине у околини Сребренице заиста десили. Али кључни налази из пресуда нуде сложенију слику од оне која доминира у српском приступу теми. Као и извештај о Сребреници Холандског центра за ратну документацију (2002) и, пре тога, Судетићева књига, пресуда закључује да босанске снаге често нису биле у стању да контролишу потпуно изгладнеле цивиле који су ишли у нападе на српска села. Непостојање ефективне контроле над овим цивилима један је од основа за ослобађање Орића од оптужби за безобзирно разарање села и насеља.

Предрасуде о пристрасности на штету Срба спречавају уравнотежен приступ у оцени пресуде Орићу. Према главној уредници "Политике", МКТЈ је имплицитно означио Србе као агресоре у Босни када је прихватио да недостатак хране и општи хаос који је владао у Сребреници представљају олакшавајућу околност за Насера Орића. У стварности, логичан закључак судског већа, да су глад и пренатрпаност у Сребреници ограничавали Орићеву способност да контролише поступање људи, не стоји ни у каквој вези са националношћу оних који су били под опсадом и оних који су их у опсади држали.   

Уредница "Политике" такође је навела да је у пресуди Орићу МКТЈ по први пут узео "младост, неискуство и крволочно расположење" оптуженог као олакшавајућу околност. Ово није тачно: младост оптуженог је већ третирана као олакшавајућа околност у пресудама против Ердемовића, Јелисића, Фурунџије, и Блашкића, а Орићеву "крволочност" – нити било шта слично – пресуда не помиње, а у сваком случају не узима као олакшавајућу околност.

Сасвим је легитимно критички преиспитивати рад МКТЈ. Али уместо да разматрају начин на који судије приступају одређеним правним питањима, изгледа да критичари преферирају да прибегавају утешним митовима о усмерености трибунала против Срба.