Лепше је са фудбалом

На крају светског ТВ првенства у фудбалу, без обзира на победника и побеђене, види се шта је протекли месец фудбала значио – бар за наш ТВ програм. Почев од тзв. jавног ТВ сервиса, који га је часком преузео од БК ТВ која је, да ли зато што је најмлађи од "браће Далтон"постао за нечије политичке уши исувише бучан, просто избрисана са списка оних које смеју да национално светлуцају. Не само као потврда оног Фромовог – да је телевизор постао језгро окупљања породице као основе друштвеног живота – с овом ампутацијом фудбала са малог а тако великог екрана, у окупљање популације унесен је хаос: око чега се и у колико сати окупити, кога грдити, мило гледати?...

Преноси фудбалских окршаја попуњавали су сате и сате програма, а у данима паузе гледатељство је бројало – колико је још до следећих преноса. И нимало узан круг публике тотално незаинтересоване за фудбал, није остајао притом без сталног програмског покретачког мотива – да грди ту глупу јурњаву и дреку и да се пита докле ће још. Сада следи повратак разним клопкама, замкама, серијама са шпанског и подручних ТВ бувљака, домаћим репризама из прошлог века, вестима у којима је новост да Србија преко својих представника оштро упозорава Европу, свет и шире да се неће сложити ни са којом и каквом варијантом независности Косова, при чему изостаје реакција упозорених – мора да су занемели због озбиљности тих упозорења. Србија преко својих репрезентативаца – што деца веле: "чика у лепим оделима који лажу много људи, а ови им аплаудирају", крајње оштро поручује да Косово остаје ту где јесте. То је истина од гранита коју нико и ништа не може да промени, осим ако није у међувремену Косову монтирао точкиће да га, док Срби спавају и сањају – одвуче некуд далеко.

Елем, са колико извесним толико, ипак, и болним одласком светског шампионског фудбалског циркуса из наших таман уколоточених живота на поподневне и вечерње преносе, и закључивање да мсје Зидан сорбонски напушта зелену катедру, док најмлађи и најскупљи Роналдињо није показао ама баш ништа од своје тржишне цене, дакле, уз нестанак свега тога са ТВ тацне дневних понуда, укинут је чак и Деведесетдвојкин радио азил у виду "Пешчаника", "Кажипрста", "Увећања"... Летња шема, кажу, a није им, ваљда, неко завртао уши да то кажу?

Овако, кад нема фудбала, нуди се масовно склониште у виду РТВ вести о тренутно нултој инфлацији. Инфлација на нули, сама по себи је сумњива рачуница, нарочито ако расту цене, но, лепше је од хорора од пре тринаест година. Свако помињање инфлације, од опкладе коју је нудио министар финансија – да ће бити једноцифрена, до овог да је на нули, и хора аналитичара да је све то којешта – све то, као условни рефлекс, враћа на оно што се на овдашњем финансијском фронту збивало пре мање од деценије и по. А што је неодољиво личило на Цвајгове описе немачке ситуације 1923. године када "ништа није у толикој мери довело немачки народ до огорчености, до јаросне мржње, до прижељкивања Хитлера, као инфлација". Ми, очигледно, нисмо Немци, што не значи да немамо своје хитлерчиће, нешколоване попут историјског оригинала. Те наше хитлерчиће, по Цвајговом рецепту, на површину избацују "инфлација, незапосленост, политичке кризе и ништа мање глупо држање иностранства". Учене главе, сада и овде, као и пре неколико деценија, када је искрснуо историјски оригинал, не узимају озбиљно наше савремене хитлерчиће, за разлику од бирачког пука који се збија око њихових ружичастих обећања без покрића.