АЛЕКСАНДАР СИМИЋ

Када треба да нешто напишете о политици Владе према најтежем проблему Србије последње деценије, посебно о могућности да се тај проблем отргне УН зато што се универзална светска организација, од окончања хладног рата, налази у перманентној кризи и препусти једностраним решењима најмоћнијих, који по правилу нису и најмудрији, дочека вас изјава изасланика првог човека те исте светске организације да је посао за који је унајмљен пре годину дана, у ствари немогуће обавити.

Јер, како другачије протумачити нервозну оцену неуспешног кандидата за Нобелову награду за мир, да је компромис између Срба и сецесионистичких Шиптара "глупост" и да се, стога логично, решење мора наметнути. А да би наметање добило легитимитет, мора бити оправдано вишим интересом него што је компромис, који, историја нам казује, претходи одрживости.

Тај интерес, према карелијском Финцу, јесте коначно стабилизовање региона после скоро дводеценијског периода растакања и крвавог грађанског рата којим је санкционисан распад СФРЈ. Зашто Ахтисари користи вулгарност да би нас припремио да је немогуће испоштовати водеће принципе Контакт групе? Да ли је толико добро обавештен да и не очекује њену сагласност на папире које је припремио, па жели да уштеди време и Савету безбедности? А шта ако се осталима, посебно чланицама УН, не жури као њему? Јер нису државе пред спокојном старошћу коју треба обогатити писањем мемоара и чланством у моћним управним одборима.

На желим да кажем да и државе и народи не старе, односно да им се понекад и не жури, али светска политика другачије од смртника мери време. Зато не верујем да ће се УН олако лишити мандата, а то значи не само обавеза, већ и права, да стриктно одреде пут Косова и Метохије и њиховог будућег интегрисања у остатак Србије и Балкана у целини.

Но ипак, не само посреднику, већ и свима у међународној заједници, ове јесени је из Београда, поткрепљено вољом преко 3,5 милиона грађана Србије, поручено шта се правно и политички мисли о територијалној целовитости и суверености Србије. Односно зашто сецесија јужне покрајине неће моћи да се купи ни најслађим шаргарепама. Уставна гаранција државне целовитости почива на две премисе: првој, да пролећни рат 1999. године за контролу КиМ, у ствари Србије, није ни војнички ни политички изгубљен, те да Резолуција 1244, као и Петербуршки принципи од 8. маја 1999. и споразум Черномирдин – Ахтисари, који су њени анекси, не представљају акте капитулације, већ правне адуте на којима се гради јасна државна политика демократске владе од пролећа 2004. и другој, да демократској држави не можете противправно и против њене воље, одузимати део територије.

Када овако снажно утемељена политика постане свесна својих иманентних консеквенци, тј. да ће сваки једнострани потези међународних чинилаца против највиталнијих државних интереса бити као такви и третирани, онда смо суочени са питањима пуним чуђења: да ли је могуће да ће земља која жели да постане члан европске породице тој породици окренути леђа ако је ова не третира као своје остале чланове?

Уместо да се бавимо нерационалним претпоставкама: шта ће бити, ако се претходно нешто деси, Београд нуди своју несмањену вољу за компромисом у поштовању правила. И још нешто: нада се да ће реалистички прагматизам превладати идеализам у међународним односима, баш како се то десило пре неколико вечери у Риги.
Члан преговарачког тима за Космет