Од срећног детета до нарциса

Знамо да љубав коју примимо у детињству битно утиче на то како ћемо волети када одрастемо. Животне приче одраслих чије је детињство било несрећно због недостатка љубави показују да одрасли жуде за оном љубављу коју нису добили као деца. Али шта је са оном децом којима су родитељи свакодневно показивали да их воле? Како „срећна деца” воле када одрасту?

Живимо у временима када више нема хероја спремних да се жртвују за другога. Изузетак су родитељи, спремни и да умру за своју децу. Многи родитељи знају да су добри родитељи само ако гледају у емоције детета и виде испред себе срећно дете. Због тога их на разне начине усрећујемо, нудимо им само позитивне доживљаје, упућујемо похвале, купујемо поклоне. Када одбијемо неку дететову жељу или када од њега нешто непријатно захтевамо, поглед на нерасположено, жалосно, несрећно дете изазива огромно осећање кривице, тако да попуштамо дететовој вољи. То је најбржи начин да поново постане срећно.

Проблем је што такав одгој, парадоксално, код деце развија нарцисоидност. Родитељи који у свему угађају детету онемогућују му да развије способност да воли друге. Оно стално у центар ставља себе, своје жеље и своја осећања, а ако је њему непријатно, други нису важни. За нормални развој није довољно да дете осети да је вољено, оно мора да има прилику и да покаже љубав према другима, према родитељима, да се због других нечега одрекне.

Наша срећна деца не желе да напусте своје удобно детињство ни онда када имају 20, 30, па и 40 година. Када родитељи умру или постану немоћни, ова одрасла деца се труде да са неким другим око себе изграде свет љубави какав су имала у детињству. А то је да их неко безусловно воли, да им испуњава све жеље. Младићи траже секси даме које ће се понашати као маме, а девојке лепотане који ће се понашати као тате. И једни и други траже да буду вољени, а не да воле. У љубави показују дечју себичност: воле само зато што су вољени.

Срећно дете често постане за живот неспремни, несрећни одрасли. Заборавили смо да је наш родитељски циљ требало да буде да припремимо нашу децу за самостални живот у људском друштву. Уместо да гледамо у дететове емоције и да се осећамо кривима сваки пут када се дете осети непријатно, гледајмо наш удаљени циљ. Он је главни критеријум доброг васпитања. А за самосталност – дете мора научити да се носи са непријатним осећањима. Када родитељ који воли нешто забрани детету, мора издржати да гледа дететово незадовољство. Ако му је тешко, нека погледа у будућност и нека га види као одраслу особу која сама гради своју срећу.