Ни тамница, ни заблуда

Када се говори о југословенству оно што одмах пада у очи јесте да за Хрватску и Словенију данас Југославија важи као тамница, за Србију је то била фатална заблуда, а за остале бивше републике пролазна творевина за стицање државности. Како изгледа, различите хегемоне слике слажу се око тога да је југословенство бесповратна прошлост. Томе иде у прилог и околност да у медијском погледу југословенство свакако није тиражно ни комерцијално. Не можете с њим у стратешке установе за декретирање смисла, као што су заводи за уџбенике, нити у програме невладиних организација. Прве установе осмишљавају национални интерес, друге штите мањине. Етнос доминира свуда. Простор између заштите националног интереса, с једне, и права мањина, с друге стране, преузак је за трећу верзију – југословенство, које чак нема ни статус мањине. Не мање је упадљиво да се говор о југословенству најчешће омаловажава као носталгија, ако не и као издаја, а ретке студије о функционалности (Н. Дуганџија, П. Матвејевић) и сложености (Ј. Бакић) југословенства губе се у националној галами о прошлости. Једва да треба и помињати да су глобализацијом наметнута заштита мањина и транзициона правда реторике неспојиве с југословенством. И националисти и заштитници мањина бране национални идентитет: први већински, други мањински, али обе струје штите национално. Југословенство је одиста нешто друго, а његово разумевање тражи пре свега другачије поимање темпоралног поретка. Да ли је, наиме, неактуелност југословенства коначна? Можда и јесте ако се прошлост схвати као бесповратно збивање, а временски поредак као саставница бесповратне прошлости, неухватљиве садашњице и неизвесне будућности.

Ако се, пак, пође од тога да прошлост није голо завршено дешавање, онда ствари постају сложеније. Најпре треба рећи да нису све прогнозе из прошлости заблуда, нити је свака садашња слика прошлости непобитна истина. Прошлост није статична него je динамична творевина.

Говорећи конкретније, судбина југословенства зависи од судбине ЕУ. Уколико се пође од садашњег хегемоног схватања о стабилности ЕУ, као дефинитивног решења европских сукоба, онда испада да је будућим балканским чланицама Уније излишан југословенски идентитет. Довољно нас, наводно, уједињује тржиште, а мултинационални капитал доноси право и жељени мир. Ако се, међутим, нешто опрезније дода да ће ЕУ бити свакако другачија када јој се прикључе све потенцијалне чланице, па се уз то још не изгуби из вида да ће најразвијеније земље можда почети и да лабаве своју везу са овом заједницом када јој приступе сви неразвијени, онда ствари стоје другачије. Није празна шала – упозорење да ће Велика Британија можда размишљати о изласку из Уније кад јој се прикључе Албанија и Турска. Tреба подсетити и да ЕУ није хармонично друштво равноправних већ сложен хијерархијски наддржавни капиталистички поредак у коме солидарности и заштите мањина има тек колико је нужно крупном капиталу. Било како било, ако се речени опрез иоле озбиљније узме, функција југословенства већ изгледа нешто другачије него што се данас чини. Тако постаје јасније да, лишено идеолошког баласта 20. века, југословенство 21. века – као верзија модерног европског регионализма – може бити корисно: (1) као отпор периферијализацији Балкана, (2) као заштитна културна и језичка опна малих сродних народа.

Премда је будућност тешко предвидети, могуће је донекле схватити трајност заштитне функције југословенства. Просто речено, Београд није могао да асимилује Словенце, али за Рим и Беч се то никада не може рећи. Ако се Европа једнога дана почне распадати због истих узрока због којих се данас уједињује (јер је понашање крупног капитала непредвидиво), будућност југословенства ће се актуелизовати, али свакако у новој форми, можда више културној, а мање државној. Одавно је уочено да државе долазе и пролазе, а језик и култура остају. Тешко је спорити сродност културног кода Вука Караџића, Мажуранића и Копитара. Треба се бринути о будућности ове прошле културе, а не о прошлости славне националне политике. Култура је критичка, а идеологија апологетска делатност. Истинска култура нас опомиње и суочава са сенкама властите прошлости, док нас политика увек подсећа на славу и дужност према прецима. Увек је кориснија истина која шкоди него мит који годи.

* Социолог, професор Филозофског факултета у Београду