„Икеа” – Србија: нема увреда, али има трговања

„Икеa”  долази у Србију… „Икеa” одустала од Србије… Моћна „Икеa” тражи посебне повластице… Држава неће никоме да даје олакшице… „Икеa” се сели у Хрватску… „Икеa” гради у Србији трговачки центар и фабрику… Преговори „Икее” и владе прекинути… „Икеa” одустала од фабрике у Србији… Лично премијер преузео преговоре са „Икеом”…

Готово свакодневно, од када је 2007. године тадашњи министар привреде Предраг Бубало започео преговоре са шведском компанијом „Икеa”, новински ступци пуни су оваквих и сличних наслова. Ниједна друга компанија која најављује долазак у Србију није као „Икеa” постала нека врста параметра српске транзиције и мерило успешности реформи којима би требало привући стране инвеститоре. Мало је за све ове године било изразито експонираних јавних противника једне од најмаркантнијих капиталистичких икона, готово да није било ни аргумената којима би се оспоравао долазак „Икее” у Србију. Напротив, најава улагања ове шведске компаније углавном је тумачена као позитиван сигнал и аргумент другим инвеститорима да је Србија најзад постала пожељна инвестициона дестинација. У том контексту „Икеa” се у јавном мњењу етаблирала као „инвеститорски зец” и неко ко „пробија лед” а у пословним круговима неко ко је заштитни знак повољности улагања и издавач сертификата да је дотична земља добро место за инвеститоре.

Иако није дочекана одбојно и „на нож”, „Икеa” већ четврту годину никако да „паркира” свој тржни центар у околини Београда, нити да изгради најављивану фабрику. Уместо тога, преговори „се настављају”, а у међувремену две домаће фирме („Симпо” и „Јасен Лукић”) квалификовале су се за снабдеваче продавница „Икее”.

Познаваоци пословне филозофије ове компаније кажу да њено понашање у Србији није чудно и необично. „Икеa” се одувек тако понаша као инвеститор кад улази на ново тржиште и јавност у Србији морала би да прихвати њена прописана правила игре. Од када је 2007. саопштила своју намеру да инвестира у Србију, „Икеa” полако и стрпљиво гради своју инвеститорску позицију придобијајући локално јавно мњење за своје циљеве и лобирајући код власти за своје корпоративне интересе. Тај посао који траје већ четврту годину пун је примера модерне комуникације („пи-ара” или „лобирања”) кроз коју једна велика светска компанија брани своје интересе и припрема за себе инвеститорски и тржишни терен. Ни друга страна, држава Србија (оличена у влади и београдским службама), не остаје дужна. Тако су медији постали платформа за одмеравање снага једне државе и једне велике светске компаније у којем заиста ретко има ниских удараца али зато има пуно спиновања и лобирања. Што би рекао министар трговине Слободан Милосављевић – „нема увреда, али има трговања”.

Типичан пример је, рецимо, вест да су „Влада Србије и ’Икеа’ прекинули преговоре о изградњи фабрике и четири продајна објекта овог шведског произвођача намештаја у Београду, Новом Саду, Нишу и Чачку. Иако је посао у начелу био договорен, ’Икеа’ у последњем предлогу уговора није желела да се чврсто обавеже на изградњу фабрике у Сремској Митровици, образлажући то светском економском кризом. Из владе су поручили да је ’Икеа’ добродошла у Србију, али да под новопредложеним условима не може да рачуна на повластице у виду погодбе без тендера и ниске цене закупа земљишта”.

„Пи-ар” активности, односно комуникација партнера у јавности, нарочито је била изражена у лето прошле године, пред усвајање новог закона о планирању и изградњи, који предвиђа могућност бесплатне доделе земљишта за изградњу, због чега су неки аналитичари били склони закључку да је тај закон донет управо да би се „Икеa” одобровољила да дође у Србију.

„Тврђење пазара” државе Србије и шведске компаније, као заинтересованих страна, трајало је у медијима читаву прошлу годину.

Започето је у фебруару кад је, очито из „Икее”, пуштена информација да та компанија преговара са Данком Ђунићем и Станком Суботићем, чије су фирме власници земљишта у околини Београда. „Икеa” је тада, наводно, тражила парцелу од 35 до 40 хектара уз аутопут и у близини аеродрома, а продавци су (наводно) тражили два милиона евра по хектару (око 80 милиона евра само за земљиште) у шта нису урачунате накнаде и прикључци на инфраструктуру.

Недељу дана касније, председник и извршни директор „Икеа групе” Андерс Дахлвиг изјављује да Србија представља стратешко тржиште за експанзију „Икее” у оквиру региона југоисточне Европе. „Наш тим је ангажован на дијалогу са Владом Србије и другим званичницима како бисмо овакву инвестицију учинили остваривом”, рекао је Дахлвиг у хрватској општини Ругвица, где ће „Икеа” градити своју прву робну кућу и тржни центар. Дахлвиг је указао да његова фирма разматра „и друге могућности широм Србије”.

Месец дана касније, директор „Икее” за Словенију, Хрватску и Србију Драган Скалушевић потврђује да је план за Србију отварање робних кућа, трговачких центара и повећање производње кроз мрежу добављача. али, да су у првом плану робна кућа и трговачки центар који ће запослити око 250 радника и чија ће изградња коштати 300 милиона евра.

У априлу се најављује да би „Икеа” могла да гради фабрику у Лозници, а у јуну већ поменути директор Скалушевић најављује да ће та компанија са постојећим добављачима повећати посао на 10–15 милиона евра, али се жали да „’Икеа’ не може да увезе намештај зато што сваки комад мора да се испита у српским лабораторијама и да у већини земаља у којима послује проток робе веома је једноставан, док у Србији за увоз једног камиона треба бар две недеље”. Скалушевић затим преко медија шаље упозорење да је „недавно у Загребу на састанку с министром промета потврђено заједничко планирање саобраћајних решења око објекта. Уколико тако нешто схватимо у Србији, мислим да можемо много више да урадимо. Очекујемо да у Хрватској добијемо урбанистичке и грађевинске дозволе крајем 2009. или почетком 2010. године, а да робну кућу отворимо у пролеће 2011. године”.

Месец дана пред усвајање закона о планирању и изградњи, у штампи се (8. август 2009) појављује вест да „велика и моћна ’Икеа’ тражи и посебне услове. Колико год је могуће, кажу надлежни у влади, то се и чини, али, додају да нико нема право да бесплатно да неки ресурс а да заузврат не добијемо нешто у некој другој сфери”.

Крајем августа, градоначелник Београда Драган Ђилас, на питање хоће ли Србија отерати „Икеу”, одговара: „Ниједна велика фирма, па ни ова шведска, неће добити земљиште у главном граду по специјалним условима, на које остали немају право”.

„Икеа” не остаје дужна. Њени регионални директори упозоравају да „’Икеа’ не гарантује изградњу фабрике у Србији и наводе да су у Португалу договорили отварање робних кућа, шопинг центара и фабрике, али да су од владе те земље добили бенефиције као што је дугорочно снабдевање дрвним материјалима и пореске олакшице”. Један од директора Чедомир Јанковић доказује колико је скупо инвестирати у Србији следећим податком: „за објекат од 34.000 квадрата у Словенији за комуналну таксу плаћа се 1,8 милиона евра, у Хрватској 1,1, а у Србији 7,4 милиона евра. Промена намене плаца у Словенији се не плаћа, а у Хрватској и Србији то стаје два милиона”. На ту рачуницу, Скалушевић „досољава”:

– У Хрватској потребне дозволе могу да се добију у року од 45 дана, док иста процедура у Србији траје 18 месеци.

Миша Бркић

Сутра: Икеа – Србија: нико није изгубио