Како до развода

План Европске уније да новом законском регулативом олакша такозване међународне разводе наишао је на оштре критике појединих чланица. Најгласнија је била Шведска, која је, образлажући своје противљење "зеленом папиру" Европске комисије, изнела екстреман пример могућег сценарија.

Ако се Швеђанка у својој земљи уда за Иранца и младенци одмах оду да живе у Иран, по ком би се закону о породичним односима брак прекинуо у случају да после одређеног периода ствари крену наопако, питали су забринути Швеђани. Поменута жена могла би да се суочи са чињеницом да брачну заједницу законски може да прекине само по конзервативном иранском закону, јер нови предлог европског комесара за правду Франка Фратинија одређује као пресудан "фактор повезаности". То значи да се развод може добити једино по јурисдикцији земље у којој супружници живе. Зато је ова скандинавска земља предложила да се "фактор повезаности" прошири тако да обухвати и домовину брачног друга који тражи развод.

Предлог назван "Рим III" одређује и то које национално законодавство из области породичног права треба да се примењује у случајевима када су супружници различитих држављанстава, али не живе у својим матичним државама. На пример, када Ирац и Финкиња имају место боравка у Бриселу. У овом конкретном случају примењивало би се белгијско законодавство.

Једна од намера европских законодаваца била је, између осталог, да се прекине уобичајена пракса "куповине развода" – када супружник који иницира развод одлази у другу земљу унутар ЕУ која има либералније законе у овој области, на пример у Шведску или Британију. На овај део бракоразводног процеса тренутно се односи регулатива "Брисел 2", на основу које иницијатор развода може да изабере у којој ће земљи да покрене тужбу, узимајући у обзир чији закони омогућавају најбољи финансијски исход.

На сличан начин нови прописи би осигурали да, на пример, грађани конзервативне римокатоличке земље као што је Малта, где је развод законом забрањен, неће летети у Шведску или Британију да се разведу.

Од 2,2 милиона бракова колико се годишње склопи у Европској унији, 350.000 спадају у групу међународних. Нови закон треба да помогне у случају 170.000 "међународних развода", колико се сваке године обави унутар ЕУ, пише "Гардијан".

Засад не постоје планови да се измене национални закони о разводу. У Финској је за окончање брака потребно само шест месеци, док парови у Ирској, где је развод легализован тек 1996, морају да чекају да прођу најмање четири године одвојеног живота.

И Британија и Ирска су имале примедбе на "Рим 3" и обе су изразиле жељу да се на њих не односи. Британија сматра да он задире у национални домен породичног права и страхује да ће се домаћи судови у недостатку стручњака за стране јурисдикције заглавити у дугим бракоразводним процесима и то у друштву које постаје све више мултиетничко.

Британија је, иначе, у мањини земаља ЕУ које не дозвољавају да се у њеним судовима примењују страни закони приликом развода страних или мешовитих парова. На пример, док би шпански пар који се разводи у Енглеској био приморан да то учини по енглеским законима, пар са Острва могао би да се разведе у Шпанији по законима своје земље.