Немају пара ни за сахране

На питање, како се ових дана живи у Бабушници, Златко Алексић, председник општине, одговора: „Немамо пара ни за школовање деце, ни за сахране”.

После ове реченице – занемите.

Бабушница је варош на југу Србије, у Пиротском округу. На магистралном путу М-9 од Лесковца ка Пироту, који повезује аутопут Е-75 ка југу Европе и аутопут Е-80 ка истоку Европе. Само 65 километара југоисточно од Ниша, 25 југозападно од Пирота и 55 километара североисточно од Лесковца. А као да је у некој забити далеког Мадагаскара.

По попису из 2002. године имала је 15.734становника, а данас их је сигурно знатно мање. Млади одлазе.

Бабушничани би волели да њихов председник путнике намернике дочекује речима записаним на постојећем општинском сајту: ,,Добродошли у Бабушницу, општину љубазних, радних, одговорних, мудрих и смелих људи.”

У Бабушници и њена 52 села данас би вас дочекали баш такви људи.

На тој разгледници Бабушнице „окаченој” на Интернету пише и да је она безбедна, мирна и отворена, очуване природне средине, што је такође тачно. Затим следи оно о чему се снева и тежи. Да је Бабушница „савремена, економски развијена, високог квалитета живота, сигурних улагања, пуне упошљености и здраве и срећне младости, личног и друштвеног благостања. Општина у којој ћете волети да одрастате, моћи да стварате и заувек остати да живите. Општина предузетника, организованих и уређених месних заједница и задовољних грађана.”

Овај кроки, о нимало ружичастој садашњости Бабушнице и сновима њених житеља, парадигма је живота неразвијених региона и општина у Србији. Али, од сиромашне Бабушнице, кажу упућени, има још сиромашнијих.

(/slika2)Однос најразвијеније и најмање развијене српске општине према нивоу зараде по становнику у 2008. био је 12 према један. Када се пореди по том критеријуму, кажу у Републичком заводу за развој, Србија је данас земља са највећим регионалним разликама, не само на Балкану, него у Европи. Вероватно је тај јаз у кризној 2009. још продубљен.

– Нас је транзиција готово сатрла – каже први човек Бабушнице. – Од око 2.000 запослених до 2000. године, сада ради око 400 људи. Осамдесетих и деведесетих година нисмо били сиромашни. Наше фабрике, Хемијска индустрија „Лужница”, „Први мај – Стандард”, „Лисца”, погон новобеоградског ИМТ-а, „Циглана”, радиле су и под санкцијама. Сада смо социјални случајеви.

Јаз између најнеразвијенијих и најразвијенијих општина у Србији, стваран је деценијама прошлог века, али су га додатно продубиле транзиционе двехиљадите, потврђују у Заводу. Разлика између најнеразвијеније и најразвијеније општине 2000. године била је 19 пута, наредне године се повећала на двадесет, следеће опала на 15, да би у 2003. нарасла на 21,8 пута, а у 2004. на чак 26 пута. Толико је најнеразвијенији Тутин, који је зачеље лествице препустио Прешеву, био неразвијенији од најразвијенијег Апатина, коме је вишегодишњу шампионску титулу преузео Бечеј.

Разлике између општина су смањене на један према 15, јер мали искорак у малим општинама статистички приказује значајан скок, али се слика економске моћи региона Србије последњих година није променила. Сиромашни су постали још сиромашнији, а богати још богатији. Број неразвијених општина се удвостручио, па данас у условима недовољне развијености живи 30 одсто становништва, што југ све више удаљава од севера, метрополу од провинције, регионалне центре од општина, села од градова.

–То се догодило и Чешкој у којој су се регионалне разлике током транзиције повећале са један према пет на један према девет, да би потом , уз мере државе и помоћ ЕУ, почеле да опадају – каже мр Соња Тонтић, помоћник директора Републичког завода за развој.

На регионалној карти појавили су се и нови девастирани крајеви – подручја новог регионалног „транзиционог сиромаштва”. Као последица дубоке економске кризе деведесетих, али и транзиционог процеса у коме се смањују дотације за пуко преживљавање пропалих великих система, отварају се и нова подручја неразвијености: појас источне Србије, делови централне и источне Србије, па чак и поједине општине Војводине.

Све што је до сада предузимала, очигледно, није давало очекиване резултате. Уместо да се смањује, јаз између, за наше услове, богатих и најсиромашнијих све се више продубљивао. Изгледа да је држава схватила да се тај тренд мора зауставити и „окреће нови лист”.У јулу прошле године усвојени Закон о регионалном развоју и недавни почетак рада Националне агенције за регионални развој требало би да спрече наведену црну прогнозу.

Златко Алексић, председник општине Бабушница, од Закона и Агенције, како нам рече, очекује само две ствари:да у догледно време почне с радом бар још петина некадашњих фабрика и запослених у њима. А будућим инвеститорима одмах бесплатно нуде пет хектара опремљеног земљишта. Додуше тај плац је, по важећем пропису, државни али очекају да им се врати.

Александар Микавица

-----------------------------------------------------------

Нестале фабрике

У односу на деведесете године прошлог века, 20 индустријских градова је изгубило више од 40 одсто пословног прихода и више од 50 одсто запослених из прерађивачке индустрије. То су: Крагујевац, Краљево, Бор, Мајданпек, Прибој, Прокупље, Лесковац, Врање, Трстеник, Пожаревац, Сремска Митровица, Пријепоље, Лозница, Књажевац, Зајечар, Нови Пазар, Врбас, Ивањица и Горњи Милановац.

Ово подручје обухвата 18,8 одсто територије Србије на којој живи 19,7 одсто укупне популације.

-----------------------------------------------------------

Из Карловог угла

. Нису региони превелики, него је Србија мала.

. Север нема поверење у југ. Сит гладном не верује.

. Ући ћемо у Европу регион по регион.

. Неки делови наших региона имају мање од аутономије, а више од државности. На пример, Косово.

. Вашингтон је ди си, а Београд ди си да си.

. Сви Срби под једну шљиву, сви Бошњаци у једном региону.

Драгутин Минић