Не бавим се хитовима

Ових дана у издању "Стилоса" из Новог Сада појавила се књига "Мој Краков" Бисерке Рајчић, која већ више од 40 година са источноевропских језика преводи поезију, прозу, есејистику и филозофску литературу. Тајне љубави пољских краљева и краљица, судбина прослављене глумице Хелене Моџејевске, анегдоте из живота уметника, само су неке од прича које Бисерка Рајчић поклања нашој читалачкој јавности.

Фасцинацију средњом Европом, њеном културом, историјом, лепотама, наша позната преводитељка описала је и у својим раније објављеним делима "Пољска цивилизација" и "Писма из Прага", речима префињеног и ученог посматрача.

 Из Прага сте нам писали писма, а Ваш Краков сматрате културном археологијом. У обе књиге потврђујете крајње личан доживљај ових градова. Дa ли то стварате нови путопис?

– Тешко ми је да кажем да је то путопис, мада у мојим књигама има елемената путописне литературе. Своје текстове називам есејима, јер је то један међужанр који обухвата и путопис. Код мене има доста и од писма, јер полазим од тога да, пре свега, изразим себе. Књига "Мој Краков" је носила назив "Писма из Кракова", као део триптиха који сам замислила: "Писма из Прага", "Писма из Кракова" и "Писма из Лавова", јер ме занимају културни простори тих градова. Определила сам се за њих, зато што поседују хиљадугодишњи континуитет. Још нисам дошла до Лавова, али надам се да ћу и тамо стићи.

Куда Вас је сећање одвело, и да ли је било тешко издвојити догађаје из сложене историје Пољске?

– Амбиција да се све обухвати је нормална људска појава, човек тежи томе. Међутим, он је немоћан пред стварношћу, и оном објективном и његовом личном, и немогуће је бити свеобухватан. То није пошло за руком чак ни највећима, као што су Данте, Вергилије или Достојевски. Моје књиге су о мом учешћу у стварности и култури, али са временске дистанце.

Дуго сте се залагали да се наши читаоци упознају са личностима пољске историјске и културне сцене: такав је и случај писца Густава Херлинга Груђинског?

– За разлику од већине преводилаца, не бавим се хитовима. Моји писци су добри писци, које није било баш лако открити, јер они нису популарни ни у земљама у којима су стварали. Многи су емигрирали због неслагања са комунизмом и, самим тим , остали су непознати. Имала сам срећу да се упознам са Херлингом Груђинским који ме је фасцинирао својом ерудицијом, а помогао ми је и у избору грађе "Дневника писаног ноћу" и допустио ми слободу да од тог шестотомног дела направим једнотомно. Превела сам и његов диван мали роман "Бела ноћ љубави". После 30 година борбе, успела сам да овде представим и избор прича Корнела Филиповича, животног сапутника Виславе Шимборске, које су под називом "Статични пејзаж" управо изашле у издању "Стилоса" из Новог Сада. Мислим да та моја истрајност није лака, али се исплати. Књиге свих писаца које сам преводила одјекнуле су после обjaвљивања, што мислим да и јесте сврха мог рада.

Каква је данас рецепција пољске књижевности у Србији? И обратно?

– Пољску књижевност код нас је представио онако како треба Петар Вујичић, који је превео више од сто књига, и моја улога је била нешто лакша јер сам се надовезала на његов рад. Овде је цењена нарочито пољска поезија, и она је највише утицала на наше писце, као што је занимљиво да је наша проза доста утицала на Пољаке који се не могу баш похвалити талентом за нарацију.

С друге стране, наша књижевност је доста превођена на пољски, нарочито проза и то генерација писаца као што су Селенић, Киш, Булатовић, Пекић. У последње време цењен је Драган Великић, који је имао недавно успешну турнеју по Пољској, а у позоришту су тренутно јако популарни текстови Биљане Србљановић, али и комади Душана Ковачевића, Љубомира Симовића... Тренутно постоји талас превода поезије младих аутора захваљујући првенствено Агњешки Ласик, која је недавно у једном познатом књижевном часопису превела песнике рођене шездесетих година. И наш часопис "Трећи трг" има сарадњу са краковским листовима који се баве балканском, углавном млађом књижевношћу.

Један језик тек у честом додиру са страним може да се освежи и у потпуности развије сопствену снагу, мишљење је немачког филозофа Фридриха Шлајермахера. Слажете ли се као преводилац са тим?

– Апсолутно. Тек када почне да преводи и пише, човек постаје свестан колико влада језиком. Владати језиком значи имати способност коришћења речи из огромног лексичког фонда, али у последње време језик је све сиромашнији, што се лоше одражава и на књижевност и води стереотипији. Кад преводите морате стално да посежете за разним речницима, да читате пуно из свих области хуманистике. Јако добра страна професије преводиоца је управо та школа солидног образовања, какву су имали преводиоци у време када сам почињала и јако сам задовољна што сам прошла ту школу. И околност да радим у научним библиотекама утицала је на моје знање и примену свега што сам научила. Велики сам поборник детаља, неуморно тражим језичке финесе и док нисам сасвим задовољна не објављујем преводе. Имам у фиокама гомиле необјављених текстова.

Да ли још преводите само ујутро, и то једну страну дневно?

– Да, јутарњи сам човек и устајем већ у 5 сати. Увек припремим сваку страницу текста и тек кад имам решење за целину, почињем да радим. Обавезно имам тон у којем преводим, не реченицу по реченицу, већ целину. Ако нисам задовољна тиме "парам" оно што сам урадила и почињем изнова.

-----------------------------------------------------------

Неписмен, а писмен