Црногорци – историја једног етноса

Јово Л. Бакић борио се у ратовима 1912–1918. као ђак-добровољац за ослобођење и уједињење прво Срба, а потом и свих јужних Словена у једну државу. Те речи записане су и на надгробном споменику у Доњој Морачи. Био је, као и сви православни Црногорци у то доба, горљиви српски националиста.

Бјелаши, у чије је идеале веровао, бејаху названи по белим листама на којима су била имена кандидата који су се залагали за династију Карађорђевића и присаједињење Црне Горе Србији као матици српског народа. С друге стране, било је српских националиста у Црној Гори који су били за федерално уређену Југославију у којој ће династија Петровића владати федералном јединицом Црном Гором. Називани су зеленашима по кандидатским листама зелене боје.

Бјелаши су били на Подгоричкој скупштини у већини, а зеленаши су се тешко мирили с поразом. Дигли су тзв. Божићну побуну 1919. Побуна је у крви угушена. Међу пораженима је остала горчина пораза, али су се и даље осећали Србима. Сведоче о томе речи које су 1920-их изговарали и писали прваци Федералистичке странке Црне Горе: Секула Дрљевић, Саво П. Вулетић, Радоња Вешовић. Чинило се да је косовски завет тако јак у Црној Гори да српство из ње нико и ништа не може уклонити.

Ипак, комунисти нису тако мислили: грађански рат и недовољно материјално улагање у Црну Гору искористили су у сврхе антисрпске пропаганде. Крајњи циљ био је социјалистичка револуција. Већ 1933. године почели су позивати Црногорце да збаце "великосрпску диктатуру Александра" (Карађорђевића) те да се одупру "србијанској окупацији". Ипак, мало је ко томе поклањао већу пажњу, јер радило се о делатностима политичких маргиналаца.

Други светски рат је и оружано окренуо припаднике "троименог народа" једне против других. Комунисти су се показали храбрим антифашистичким борцима и били су, што је још важније, таквима признати од савезника.

После Другог светског рата, црногорска национална свест ширила се помоћу школе. Социјалистичка Црна Гора промовисала је другачије културне садржаје од оних из прошлости. Нараштаји Црногораца су додуше одгајани као Црногорци, попут њихових предака, али новина је била у томе што су учени да Црногорци нису Срби, па све и ако имају српско етничко порекло. Истовремено, у складу са ослободилачком политичком културом, похрлили су Црногорци у престони Београд да наплате учешће на победничкој страни у грађанскоме рату и социјалистичкој револуцији.

Напослетку, појавио се С. Милошевић, црногорски син из Лијеве Ријеке, да влада васколиким српством. Учинило се тада да комунистички напор у градњи црногорске нације није уродио плодом, јер је било очито да се Црногорци и даље сматрају најбољим и најхрабријим Србима-Спартанцима. Вођство С. Милошевића у Србији и Р. Караџића у Српској сведочило је да су ствари дошле на своје место: најбољи Срби, тј. Црногорци владају свим Србима. Но, током рата десиле су се бламаже и злочини у Вуковару, Дубровнику, Сарајеву и Сребреници. Мило Ђукановић је купио опроштајницу грехова растајући се од својега ментора после осам заједничких година. Схватио је да против С. Милошевића може имати подршку најјаче силе на свету. Требало је само пригрлити црногорски национализам као полугу слабљења Србије и одвајања Црне Горе од ње.

Такође, први пут у историји, десило се да Србија живи, можда, и сиромашније од Црне Горе. Бедом, криминалом и сивилом притиснути Београд није више деловао онако привлачно као некад. После бомбардовања посебно. Напослетку, није било ни претерано пожељно да се у иностранству називате Србином. Црногорац је могао да се представи као жртва српског национализма и ослободи се тешкоће објашњавања замршених политичких односа на Балкану.

Човек с почетка овог текста проливао је крв зарад начела Балкан балканским народима. Балкан је требало учинити независним или бар што независнијим од политике великих сила. Живот у малим балканским друштвима се, наиме, сувише одвијао по замислима империјалиста, а не по жељама, најчешће националистичким, различитих Балканаца. Зато је требало национализам мало потиснути и удружити балканске нације.

Нажалост, српска политичка елита није могла да потисне свој национализам у Првој Југославији, већ је исувише често наметала своје интересе другима. Потоњи су, пак, сањали своје националистичке снове. У социјалистичкој Југославији национализми нису смели да се истичу, осим ако их нису ширили сами припадници републичких Савеза комуниста. Сем тога, национализми малих нација, попут Македонаца, Црногораца, Муслимана (Бошњака) и Словенаца, сматрани су пожељнијим од национализама Хрвата и нарочито Срба.

Ратови за југословенско наслеђе учинили су да Балкан формално припада балканским националистима, а у ствари САД и ЕУ управљају малим банана државама. Писац ових редака је са понешто сете спознао узалудност племенитих напора својега ђеда од пре непуних сто година. Шта ли ће бити с напорима ове генерације?