ДР ЉУБА ВУЈОВИЋ

Зимовања су најбоља када си млад, још боља када си с добрим друштвом, савршена ако уз све ово имаш и паре и идеје.

 Копаоник, зима 1971.

Аутобус из Рашке, преко Руднице једва се довукао до села Глог и стао поред издвојене камене куће поред самог пута. Одмаралиште зуботехничке школе из Београда. Воде нема, канализације нема, струје обично буде. Умивамо се на извору до кога стижемо трком од стотинак метара.

До полазишта жичаре – 8 километара. Горе је центар света – војно одмаралиште, "Вила над сунчаном долином", скелет будућег хотела Југобанке, "Машинац", одмаралишта "Ртањ" и "Олга Дедијер". Ова два потоња ће, коју годину касније, изгорети и биће замењени новим и већим.

Прва жичара у Србији право је задовољство – нема више "штампања стазе", спорог и мукотрпног, и кратког и брзог спуштања низ исту (ранија искуства са Гоча и Таре).

Сваки дан идем горе, на врх, најчешће пешке, ретко уловим "ланд ровер" са чешким инжењерима. Морам до "Виле над сунчаном долином", тамо је телефонска централа, индукторска, са ручицом коју окреће телефониста. Пред сам полазак заљубио сам се у Б. и морам да је чујем. Сваки трећи дан телефониста успева да успостави везу, она није код куће.

Враћам се у нашу "вилу" где су у току преферанс, пантомима и дегустација локалне ракије. Спаваоница се не греје, спавамо у џемперима и фармеркама. Ако дођеш касније и кревет ти је попуњен, нема приговарања, бираш неки други, макар и не био потпуно слободан. Повратак у Београд је цивилизацијски шок.

Улцињ, зима 1983.

Како једно место може изгледати другачије када се промене годишња доба, треба доживети. Мој Улцињ не могу да препознам. Море се спојило са ривом, скоро појело целу, чувену Малу плажу. Прозори и врата на мојој кући раздвојили се од штокова и подова, дува промаја преко чкиљаве грејалице, имам утисак да ми се кости смрзавају, а напољу је пуно топлије него у Београду.

Телевизор је покварен (мајстор ће доћи за који дан), за читање књига је превише хладно. Полазим у обилазак омиљених кафана. Прве две су затворене (преко зиме), у трећој опет немам среће. Власника, мог доброг познаника, нема, отишао да обиђе рођаке у Београду и Сарајеву, каже ми један млади лик који га замењује.

Друштво у кафани не препознајем, можда и зато што су сви нагнути над столове за којима се игра преферанс. Поред плинске грејалице има мало места. Лоцирам се ту. Хладно је па се померам мало испред грејалице, издржавам минут-два, дукс хоће да се упали. Враћам се на стару позицију, опет је хладно.

Напољу ме дочекује хладна киша. Мењам план и уместо да идем у продавницу по нову грејалицу одлазим у пошту и зовем кућу – најављујем се за сутрашњи повратак.

Боровец, зима 1987.

Путујемо најхладнијег дана те године. Дизел у резервоару се замрзао током вожње, отапам га у једном сервису у Јагодини (тада још увек Светозарево).

Промашујемо пут (или нас тако упућује неки шаљивџија), па морамо да стављамо ланце на стрмини горој од Балканске улице. Срећом, хотел је нов и добро угрејан. Пројекат је француски, реализација локална. Вода из каде је школски пример за бифуркацију – пола иде у канализацију пола преко плочица у купатилу.

Терени су идеални, има благих за почетнике и оних стрмијих за љубитеље адреналина. Жичаре седежнице и гондоле су нове и исправне. Ски-школа је сјајна, деца су проскијала, келнери су срдачни и када ти служе царско вино из Евсинограда и када ти кажу да за данас више нема сока од јабука.

Зимовања су најбоља када си млад...

Пародонтолог,  Стоматолошки центар Слава