На таласу референдума

Када је пре неколико дана председник Црне Горе расписао изборе за 10. септембар, упркос аргументованим апелима да се тај датум одгоди због туристичке сезоне, још једном се потврдило да је Мило Ђукановић велики техничар власти. Колико год привреда државе почивала на туризму, ипак је много важније да се искористи замах референдумског тријумфализма и да се на изузетно важним парламентарним изборима, првим у самосталној држави, обезбеди власт за још четири године. О значају предстојећег изјашњавања говори чињеница да се ради о изборима за уставотворну скупштину. Сазив који буде изабран не само да ће донети нови устав ЦГ, већ ће током свог мандата постављати законске основе за будући идентитет нове балканске државе.

Од референдума није протекло ни два месеца, а политичка карта Црне Горе готово да никакве везе нема са сликом коју памтимо из периода када је била у заједници са Србијом. Као и увек, кључно питање је како ће се Ђукановић, који разумљиво и даље служи као референтна тачка за све дилеме, поставити према агенди најважнијих питања. На пример, отворено је питање стратешке и безбедносне будућности нове државе. Страхујући од врло нејасних намера западних званичника, Ђукановић је у последње три године направио снажан заокрет ка Русији, отварајући широм врата за улазак руског капитала, тако да је нпр. господин Дерипаска постао власник великог поседа у ЦГ. Ово ново економско савезништво повукло је и оживљавање других традиционалних облика сарадње, па се увелико прича о могућности да руска војска преузме и догради постојеће лучке капацитете некадашње војске СЦГ. Ово би наравно значило престанак сваке приче о уласку у Партнерство за мир, односно НАТО, а тиме индиректно и одрицање од чланства у ЕУ. Шта о овоме каже Мило Ђукановић тешко да ћемо чути у кампањи.

Други занимљив сектор отворила је одлука традиционално "независног" Уставног суда ЦГ, којим је врло благородан Закон о правима мањина проглашен неуставним. Овај закон је имао важну улогу у предреферендумском процесу јер је привукао мањине на суверенистичку страну. Могуће је да се неко озбиљно уплашио могућности да Срби као мањина са 32 одсто учешћа у становништву затраже права у складу са тим законом. Међутим, странке бошњачке и албанске мањине осећају се изигранима, тако да је питање њиховог будућег политичког опредељења озбиљно отворено.

Веома вешт маневар Ђукановић је направио тиме што се отресао СДП-а и других нејаких партнера, шаљући јасну поруку да је један посао завршен, а да је странка спремна да се окрене другим суштинским питањима, међу којима доминира подизање животног стандарда и борба против корупције (!) Ако некоме премијерова борба против корупције звучи шаљиво, нека погледа писање "Побједе" и "Вијести", па ће видети да је медијска слика о озбиљности овог подухвата изузетно драматична. ДПС тиме не само да покушава да освоји агенду коју намеће Небојша Медојевић (чија се група ових дана претвара у партију Покрет за промене), већ и на савршен начин отвара себи врата за коалиције с неким потпуно новим партнерима. Свако ко је пратио невероватне обрте ове партије од 90-тих на овамо зна да је Ђукановић спреман за било какву идеологију, коалицију и комбинацију.

Шта је са осталима? Прво ваља рећи да се нико више и не сећа овде помпезно најављиване опозиционе четворке. Покрет за промене иде самостално као занимљива технократска варијанта, "црногорски Г17 плус", коме се предвиђа солидан број гласача: тренутно им се даје око 13–14 одсто, нешто више од СНП-а. Партија Предрага Булатовића, међутим, показује све помирљивије тонове према Ђукановићу и очигледно инсистира на приближавању. Занимљиво је да су се оглушили на позиве да опозиционе странке потпишу изјаву да неће улазити у постизборне коалиције са ДПС-ом. Јасно су одбили да стану на српску листу, да српско питање истакну као приоритет свог деловања и окрећу се социјалним темама. Битно је да се ова странка коју су Срби у ЦГ дуго доживљавали као заступника својих интереса јасно профилише као ипак црногорска странка коју српско питање у ЦГ не занима.

Осим странака албанске и бошњачке заједнице које ће имати свој традиционални број мандата, у парламент ће као четврти значајан фактор ући Српска народна странка, као једина партија која експлицитно истиче проблем положаја Срба у ЦГ. Сада су на седам одсто, а десет процената је реално достижан циљ који би им омогућио да приликом уставног преуређења државе одиграју важну улогу.

Иако ниједна велика странка у Србији не показује посебан интерес за ова дешавања, будући да се и овде спремају избори, чини се да им је време да истински обрате пажњу на положај Срба ван Србије. С обзиром на родбинске везе и чињеницу да велики број грађана Србије води порекло из тих крајева, однос према овом питању неће бити безначајан када бирачи буду одлучивали коме ће дати своје гласове.

Миша Ђурковић
Научни сарадник у Институту за европске студије