Узбудљивo, иронично

Представу "Моја домовина – седам снова" чини седам фрагмената до чијих се појединачних мотива, значења, текстова, инспирисаних ликовима и догађајима из Есхилове "Седморице против Тебе", Софоклове "Антигоне", "Краља Едипа", "Едипа на Колону" и Еурипидових "Феничанки", дошло путем ауторских радионица. Може се рећи да ова представа припада хетерогеном пољу савременог, постдрамског театра, због одсуства линеарности наратива, флексибилности у поставци ликова, стилске различитости у игри, аутоироније, амбијенталности простора извођења (представа се у оквиру Белефа игра испред зграде СИВ-а, што је битно значењски надграђује).

Фрагменти сцена су остварени онирички, између сна и стварности, маниризма и реализма, одлазећи на моменте и у веома експресивну форму гротеске. Мотиви мржње и братоубиства се из сцене у сцену понављају, постајући нека врста стравичних ритуала, језивих константи у историји цивилизације. Фрагменте ликова Антигоне, Исмене, Етеокла, Полиника и Хемона, као и чланова хора, играју различити глумци који међусобно мењају улоге (Данијела Угреновић, Ана Франић, Анђелика Симић, Јелена Илић, Миливоје Обрадовић, Владимир Ћирковић, Дамјан Кецојевић, Иван Ђурић), док Едипа и Креонта игра по један глумац (Миодраг Кривокапић и Ненад Пећинар), што се може интерпретирати и метафорично (власт остаје есенцијално иста, док се њене жртве смењују). Ликови, модерно и стилизовано обучени, превасходно су обликовани као типови, некакве петрифициране фигуре, чиме се у тоталу, посебно у комбинацији са ритуалношћу игре, ефектно постиже значењска универзалност. Креонт је, на пример, прототип механички крутог владара, апсолутно опчињен својом друштвеном позицијом, једним нереалним одразом. Едип је стално присутан на сцени, али у сенци, као нека врста константне претње, или опомене, и он тек у епилогу проговара, ненаметљиво мудро, очигледно уморан и резигниран, чиме се сведено, а веома јасно обликује факат ужаса његовог искуства.

Посебну вредност представе чини низ аутентичних сценских решења, која импресионирају на више нивоа. Илустративна у смислу спектакуларности форме, али и релевантности значења јесте сцена у којој се браћа Полиник и Етеокле физички обрачунавају, висећи на сајлама, са врха веома високе говорнице која симболизује моћ и недодирљивост владара. У другој ситуацији Креонт, као неки нови лидер, на енглеском језику који нико не разуме али сви одобравају, изговара исте гомиле клишеа које је раније говорио и на српском, о бољој будућности и просперитету државе. На тај начин се јасно сценски остварује идеја да се природа власти суштински не мења, можда се модификује њена фасада, али смисао остаје болно исти: вођење политике је непроменљиво манипулативна, психотична борба за моћ.

Веома занимљива је и сцена која доноси једну артифицијалну, карикатуром изоштрену реплику на савремене телевизијске квизове, и истовремено проблематизује природу зла, при чему аутори сугеришу опцију да је човек у основи насилно биће, чију је инстинктивну свирепост лако злоупотребити. Док се представници хора ту брутално иживљавају на беспомоћној жртви, емитује се дирљива, клавирска, минималистичка музика која ефектно истиче ту колективну суровост, дајући емотивно отрежњујући коментар, значење којег они дефинитивно нису свесни.

Представа је у основи постављена иронично. Смисао њеног наслова је супротан од њене суштине, он је нека врста иницијалне тезе која се преиспитује и која бива деконструисана. "Снови" се разоткривају као кошмар, а "домовина" као псеудопатриотска конструкција (термин "домовина" у принципу припада дискурсу прошлости, те га у том смислу треба разумети иронично). "Моја домовина – седам снова" Никите Миливојевића је узбудљива и врло особена представа која бруталности античких митова третира као циркуларне ситуације у историји људског друштва, нудећи при томе мноштво битних идеја у контексту проблематике опсесије моћи, чињења насиља, као и покушаја да се супротстави свеприсутној радикалности зла.