Недовршена држава

Двадесети век на Балкану био је доба једног државног пројекта. Тај пројекат звао се Југославија. Југославенска држава није била наметнута југословенским народима, а нарочито не Србима. Постанак и уређење заједничке државе ипак су кључно зависили од интереса и односа међу великим силама. Југословенске државе нису биле визионарска алтернатива малим национализмима и сепаратизмима. Као производ свог времена, оне су ишчезле онда када је нестало међународне потребе за њиховим постојањем. 

У време када је настао југословенски покрет и када је из балканских и Првог светског рата изашла проширена српска, а затим и југословенска држава, питање стварања велике државе и интегрисања разних етницитета у огромне нације било је не само ствар политичке и економске потребе, већ и једне идеолошке моде. Југословенска држава 1918. године није настала као претеча федералне Европе, нити као заједница равноправних народа. Југословенска држава стварана је по узору на образац стварања уједињене Италије (1860) и Немачке (1871), њени народи уједињени су с крајњом намером да постану јединствена нација. У Европи великих држава, неизграђених националних идентитета, огорченог економског ривалитета и непремостивих царинских препрека, стварање једне велике балканске државе било је управо неизбежно. Нарочито је оно било у интересу Србије и српског народа, будући да је Краљевина Србија 1914. године била, поред Швајцарске, једина европска држава без територијалног излаза на море, док је свега трећина српског народа живела у границама своје матичне државе. На другој страни, нити један југословенски народ, осим хрватског, није имао државне традиције ни до краја изграђену националну свест. У време када је Аустро-Угарска почела да се распада њени Словени били су елементарно угрожени. Управо због ових разлога настала је прва југословенска држава.

Њен неуспех био је неминован зато што је њена ујединитељка и хегемон била мала, сиромашна и ратом изнурена Србија, за разлику од италијанског и немачког случаја где су Пијемонт и Пруска били најразвијенији, далеко највећи и политички доминантнији чинилац новонасталих држава. Потом, управо су средином новонастале југословенске државе пролазиле миленијумске цивилизацијске, верске и гео-политичке границе. Напослетку, југословенска држава створена је доцкан, пола века после својих великих узора.

Други светски рат довео је до консолидације југословенског пројекта. Разумљиво, било је то на потпуно новим основама. Овом приликом узор новој држави био је совјетски федерализам. Ипак, за разлику од СССР-а, где је постојао бројчано и политички претежни фактор оличен у централизованој државној администрацији ослоњеној на совјетску Русију (РСФСР), у социјалистичкој Југославији су федерализам и заједничка држава почивали на унитарној партији, револуционарној војсци и једном вођи. Временом је револуционарна идеја банкротирала, вођа је умро, а партија се распала. Када је хладноратовска Европа престала да постоји, са њом је нестала и таква држава.

Занимљиво је питање зашто је српски народ и данас толико привржен југословенској идеји. Биће да је разлог садржан у великој промени које је друштво данашње Републике Србије преживело током 20. века. До стварања заједничке државе Срби су широм Балкана тежили да територија краљевине Србије или неке заједничке југословенске државе буде проширена на области у којима су живели. И поред ратова, прогона и страдања, управо су у време мира и постојања југословенске државе ови људи највећим делом прешли на територију данашње Србије. Године 1990. изван Србије је живела свега једна трећина балканских Срба. Досељеници у Србију, а нарочито они који су силом исељени из својих крајева, никада нису прекинули макар емотивне везе са својим завичајем. И управо зато данас постоји снажан жал за заједничком државом.

Југословенска идеја опстала је у значајнијој мери само у Србији. Она је загледана у прошлост и суштински неизводљива. Југославија је била, како је то Зоран Ђинђић луцидно приметио, недовршена држава. Цена њеног опстанка била је успостављање ауторитарних влада и рушење ионако слабих демократских установа. И поред чињенице да југословенско искуство данас већина посматра острашћено, са сентиментом или презиром, свеједно, непорециво је неколико чињеница. Српски и југословенски покрет били су окренути ка ослобођењу и уједињењу српског и југословенских народа. Рушећи Османско царство и Аустро-Угарску српска држава није имала намеру да замени њихово господство већ да ослободи своје сународнике и сроднике. Изузетак су чинили само случај Албаније и Албанаца. Зато, када су сви ти народи затражили независност, српска ни југословенска идеја нису тиме ништа изгубили. Разуме се, неправедно је што српском народу није било дозвољено да створи уједињену државу, али велико је питање да ли је то било могуће демократски извести и да ли су српске политичке елите тако нешто икада заиста и желеле. Концентрацијом српског народа у Србији и у много мањем броју уз њене границе – у Босни и Црној Гори, завршено је пет столећа дуго раздобље народне расутости широм Балкана. Осим потребе да читаво Балканско полуострво буде укључено у Европску унију, на нашим просторима више нема стварне потребе за стварањем великих и сложених држава.