БРУНО ВЕКАРИЋ

Деведесетих година прошлог века све се променило, боље речено пошло је наопачке. Ратни злочинци су постали хероји, пљачкаши патриоте, а жртве кривци. Само је зима некако одолела и остала иста. Не знам да ли је то привид или сам ја постао другачији? Неких се радо сећам ...

Памтим три индијске зиме, оне које су доносиле дане од 30 степени, троме и споре. Памтим невероватне различитости, лепезу разних дијалеката, сударе социјалних вредности у Агри, Дјајпуру, Делхију. Остало ми је урезано сиромашно богатство какво никада до тада не видех на венчању кћери једног локалног богаташа. Исто као и богато сиромаштво које сам наслутио код "светог човека" - просјака који је цитирао Тагору, али и неке западне филозофе, негде на Конот Плејсу у Делхију. Памтим и сличност која је постојала између рушења храма Ајодија, велики сукоб између хиндуиста и муслимана око верске светиње, и наших тадашњих прилика.

Многе зиме памтим по љубави, многе по несрећи, сузама. Тешко су ми падале оне ратне, деведесетих, када је, уз подељеност моје породице,  одзвањала танад бесмислених братоубилачких ратова. Београд је тада био непрепознатљив. Добровољци су пунили аутобусе мирисом алкохола и примитивизма. Исти они које сада гледам на оптуженичким клупама у Специјалном суду. Терани покличима, бусањем, бестидношћу. Убијали смо једни друге јер су "они" били погрешни, не схватајући да смо све то ипак били "ми". Данас када смо ми "ми", а они "они", поново успостављамо пословне, правосудне, културне, људске везе.

Каквог је све то имало смисла? Сада знам и уочавам све размере исплативости тих ратних зима за појединце који су наносили највећу моралну штету управо свом народу. Сада ми је јасан "Правилник пљачке" који је прописивао ко ће из Босне и Хрватске доносити злато и девизе, а ко прозорска окна. Ко ће организовати превоз беле технике преко Дрине и Дунава. Плен нису делили са суграђанима. Њима су даривали сиромаштво, очај и тугу. Злочине су урадили, онако, успут. Да прикрију пљачку. 

Украдем и данас пар фебруарских дана да, као некада, одем на продужени викенд до Дубровника. Попијем незаменљиву кафу на Страдуну, проверим да ли су Орландов стуб, дубровачки Архив и Сунце још тамо. Само су голубови и дах културног богатства на Страдуну остали исти, а ја сам се променио. Остао ми је само замагљен момачки поглед ка силуетама прелепих Дубровчанки. Само сећања на "галебарење", када су Београд, Загреб и Сарајево имали западни и источни фронт. Немице и Чехиње. Зими их је било нешто мање. Али "галебови" су и у јануару и у фебруару препричавали и дописивали своје подвиге. Успомена из "Соркочевићевог летњиковца" такође је ту. И Гундулићева поезија кроз коју често желим самог себе да поправим.

Сада два клинца трчкарају ту негде око мене... Зидине и голубови су отпорни на време. Не дотиче их, али упозорава нас да пролазимо и да се мењамо. На боље, наравно. Људи једнако стални и незаинтересовани, осврну се на мало екавице и гласније казивање речце "бре". Добронамерно се насмеју гледајући два тамноока дечака која не знају шта се овде дешавало деведесетих. Не желим да објашњавам својим синовима на шта смо трошили те зиме. Зашто бих их оптерећивао ружним стварима у којима нису учествовали? Удишемо зиму на Страдуну, упознајем их са историјом и шармом овог дивног града и шмеком дубровачке дипломатије.

Тамо се данас путује преко Црне Горе. Треба много времена чак и авионом. Лет "Ер Босне" на релацији Београд – Сарајево – Дубровник укинут је недавно због неекономичности. Мало је људи заинтересовано да иде тим путем.

Зато ћу ове године у Соко Бању. Стару, проверену и добронамерну. Зима је тамо угодно досадна.