У Цркви црта није подвучена

Ово што се сада збива у цркви и око цркве морало се догодити јер се о неким стварима дуго ћутало. Сада, када се све у јавности манифестовало као типична афера време је да на темељу емпиријских посматрања кажемо о чему се овде ради.

Желим, такође, да кажем да ово што се у Цркви догађа ипак није неочекивано. Јер, у последњих 20-25 година, од краја осамдесетих до данас, имали смо, што се Цркве тиче, један врло необичан период. То је време ратова, када је СПЦ, бацимо поглед само на њу, ,,носила свој ратни крст” и учествовала у свему томе не само као сведок времена него и као нека врста саучесника у тим збивањима, у духовном смислу, у смислу ,,духовне лoгистике”.

Ово што се недавно догодило у Епархији рашко-призренској знак је да у Цркви није подвучена црта испод тог периода, јер Црква још увек нема снаге да одговори на све изазове који пред њом стоје.

Битно је овде нагласити, а то многи пропуштају да кажу, да је СПЦ означена као стожер српског друштва, као најреспектабилнија установа у историји, што је на одређени начин тачно. Али ствара се и утисак да СПЦ може да реши све проблеме, и спољне и унутрашње, па и статус Косова. Чињеница је, међутим, да она то не може.

Целокупна историја наше цркве нам говори да је Црква опстајала свуда и увек само тако што је сарађивала с постојећим властима. Ово што се сада збива око косовског владике Артемија веома је карактеристично јер Артемије настоји да цркву држи у опозицији према држави, што у историји Православне цркве код нас никад није било.

Сад је битно да се избегне раскол јер то је рана која најтеже зацељује.

Излаз је у транспарентности у пословању, чега до сада у Цркви није било. Посебно није било транспарентности у финансијској сфери. Осим тога, сви се боје да изговоре оно што се у нашим сестринским, православним црквама, свуда догађало, а то је та ,,страшна реч” лустрација. Ништа страшно неће се догодити ако оде један владика, јер то се догађало у многим црквама, па су оне нашле излаз.

Најзад, ово је сад врло важно и за редефинисање односа државе и цркве, како би се видело нешто о чему одавно говоримо, и о чему тек сада и у цркви почињу да говоре. Мисија цркве није ревитализација друштва, њена мисија је, по дефиницији, евангелизација. Што ће рећи: не треба цркву усмеравати ка свим сферама друштвеног живота, од образовања, до војске, политике него треба следити перманентну евангелизацију, да црква уноси љубав, толеранцију, слободу за другог, у стихију дневног живота.

Поводом испитивања финансијског пословања Рашко-призренске епархије наметнуло се и питање луксуза, двораца, моћи и премоћи владика. Мислим да ће ту најтеже доћи до промена јер неке владике се очигледно не сналазе у новој стварности. Али мораће се расправити куда иде толики новац који стиже из различитих извора, за храмове, јер завладала је у том погледу мегаломанија.

Више пута сам у вези с тим говорио: свети Сава треба да има храм на Врачару, јер он је наш велики Европљанин и тачка нашег идентитета. Али нико нема, ни у лаичкој ни у црквеној јавности, ни један једини доказ да је он био египатски фараон коме треба подизати пирамиду која гута милијарде.

Пракса лустрације и дистанцирања од појединих великодостојника у другим црквама постоји. У Румунији је патријарх поднео оставку, па се касније вратио, у Бугарској, у Русији таквих примера је било, да поменем само велике православне цркве, и ништа се страшно није догодило, јер не заборавимо да реч криза у изворном смислу значи тачку одлуке, промене. У томе је сад изазов, а да ли ће наша црква успети да ухвати корак, да се отвори више за савремено доба, о томе је можда рано говорити.

Не знам да ли ће Његова светост патријарх Иринеј бити забележен као реформатор, али реформатор нам је потребан, то је несумњиво. Без обзира на то што ћете и данас чути да је црква света установа и да су јој реформе непотребне, треба рећи да није било институције која се више мењала и реформисала у свим доменима своје мисије.

У том смислу, овај конзервативни мир није добар и време је да се направе онакви храбри искораци какве је најавио, па касније од њих одустао, епископ захумско-херцеговачки, оном својом промеморијом у којој је у десет тачака набројао отворена питања за која је с правом рекао да ће нам се кад-тад, ако их бацамо кроз прозор, вратити на врата, и обрнуто.

Верски аналитичар