У Србији нема вегетаријанаца

Када је једном решио да постане каучсурфер и почеo да путује, отворила су му се врата бројних могућности. Од тога да му прво одредиште буде Нови Сад, а први домаћин Американац који је привремено живео у Војводини, до тога да на свакој страни света стекне блиског пријатеља.

Франческо Куеро (37), машински инжењер из Болоње који се посветио музици, бубњевима и удараљкама, заљубљен је у оне кутове планете у којима га неко чега.

– Никада не идем на пут као туриста. Путујем или пословно, када свирам, или као сурфер, да упознам људе и са њима склопим пријатељства – открива Куеро током своје посете Београду у коме је створио своје царство пријатеља каучсурфера.

– Људи из Србије ми често шаљу захтеве да буду моји гости јер су, генерално, отворени и воле да путују.

У част својих домаћина у Београду и Србији, у Болоњи је основао бенд „Фанфара бурек”. У домовима других људи је од 2007. када је једна његова познаница са толиким ентузијазмом „изрекламирала” овај вид бесплатног смештаја, да је Куеро одмах морао да га „конзумира”.

– Не волим кад ми неко напише штур захтев типа „Ја сам у Болоњи, могу ли да спавам код тебе?” Волим да чујем зашто је неко изабрао баш мене.

Досад је примао госте из Европе, Америке, Аустралије, Малезије, ускоро очекује и Кинезе.

– Није реч о томе да вам неко ослободи кревет и да се само извалите. Волим да са гостима делим живот. Водим их на своје свирке, па они упознају све клубове у Болоњи.

Једна од најлепших ствари код гошћења савршеног странца који бесплатни смештај налази захваљујући мрежи каучсурфера на Интернету јесте то што можете да научите његову културу и поделите са њим своју. Понекад су и банални детаљи из нечијег живота повод за добар штос.

– Моја гошћа из Енглеске је инсистирала да опере судове. О, мој боже, када сам видео како их не испирa већ их само оставља натопљене у сапуници, ухватила ме језа. Искористио сам прву прилику, чим је отишла у купатило, и одмах их испрао и поређао баш онако како их је она оставила. Срећом, није ништа приметила.

Можда је Енглескиња оправдала стереотип о енглеским навикама у кухињи, али и Франческо потврђује неке предрасуде о Италијанима.

– Тачно је. Луди смо за кафом. Зато својим домаћинима доносим апарат за кафу, што је већи поклон мени, него њима, али, шта ћу када нема добре кафе изван Италије.

Обрадовао је домаћине у Бидимпешти, Софији, Кракову, Бечу, Визбадену, Истанбулу... Али једино је у Београду био девет пута. Некако се погодило да није пропустио ниједну већу фрку са београдских улица.

– Био сам овде када је паљена америчка амбасада, када је ухапшен Радован Караџић и убијен Брис Татон. Моји родитељи су премрли од страха пошто су италијански медији извештавали да се у Београду малтене одвија грађански рат.

Као музичара прво га је привукла традиционална српска музика. На путовањима је упознао и будуће сараднике, па данас свира са овдашњим музичарима. Срушио је најгоре стереотипе о Србима које је могао да чује из медија, али су неки општеприхваћени ставовима о народима, открио је, ипак тачни. На пример, Србија га по бројним проблемима асоцира на југ Италије из периода његовог детињства.

– Мени су то лепе асоцијације јер сам одрастао на југу, али ми је било надреално да се возом од Гуче до Београда путује десет сати, колико сам ја једном путовао.

Шта још? У Србији нема вегетаријанаца, каже у шали Франческо Куеро. Када је реч о стереотипу о најмање обавештеном народу, лако је погодити ко му прво пада на памет.

– Са америчким сурфером сам се шетао Београдом и дошли смо до бомбардоване зграде Генералштаба. Запрепашћено ме је питао: „Еј, откуд ово? Неки земљотрес?”

Али сви ти различити људи са својим другачијим причама, навикама и животним стиловима и чине путовања тако занимљивим, а ову игру тако узбудљивом – с осмехом закључује Куеро.

Јелена Стевановић