Пандорина лопта

У доба богова с Олимпа сва зла су изашла на свет из Пандорине кутије. У време богова из телевизијског апарата довољна је обична фудбалска лопта, па да на видело изађе много тога што је брижљиво прикривано.

У финалу Светског фудбалског првенства у Немачкој Француз Зидан је главом ударио у груди Италијана Матерација. Две нације (и не само оне), стубови Европе која се уједињује, почеле су да се деле око тога да ли Зиданов поступак може да се оправда или не, да ли је Матераци жртва или је добио оно што је заслужио.

Разлози за провоцирање

С такмичарске стране је све савршено јасно. Провокације нико јавно не проповеда, али се оне подразумевају. Спортиста, поготово врхунски, мора да буде јачи од њих.

Најбољи играчи су на мети провокатора из простог разлога: ако изгубе живце играће слабије. На удару могу да буду и психички лабилнији играчи, без обзира да ли су асови или нису. Ако им се нађе ахилова пета могу да ураде нешто непромишљено и буду искључени.

У берлинском случају су постигнута оба ефекта. Не само што је изнервиран најбољи играч, него је још добио и црвени картон.

У последње време се под утицајем политике повећала осетљивост на расне провокације. На Светском првенству у Немачкој капитени су, у име својих репрезентација, попут заклетве уочи утакмице читали изјаву против расизма и томе слично. Мада је њен карактер општи подразумева се заштита оних који нису белци и хришћани, пошто досад није било жалби фудбалера с дубоким европским коренима.

Као што је познато Зидан припада оном делу становништва Француске према коме је политичка власт посебно осетљива. Још су у свежем сећању немири, који су се излили из Париза.

Политичар, који у овом тренутку јавно показује разумевање за Зидана, чак и уз осуду његовог испада "као таквог", несумњиво рачуна да ће тиме да придобије и наклоност оних који су по пореклу или вери блиски једном од највећих фудбалера у историји и знамењу златног доба француског фудбала (светски првак 1998. и европски шампион 2000).

С обзиром да је око репрезентације, по дефиницији, уједињена цела земља државници олако улазе у нешто што би требало да их, у складу с демократским аксиомом, приближи народу, то јест бирачима. Настоје да се понашају као "обични навијачи": да аплаудирају, устају са седишта, радују се кад њиховој репрезентацији иде добро, показују тугу кад јој крене лоше...

Да ли их осећања стварно толико понесу или је у питању глума у овом случају није ни важно. Битно је што таквим својим понашањем и сами распирују, мада то сигурно не желе, националне навијачке страсти.

И уместо да фудбал зближава народе он почиње да их раздваја. Због финала у Берлину Француска и Италија су у мислима биле једна против друге.

Спорт је једина област у којој данас национални понос може да се испољи. У привреди, трговини, уметности, просвети све је толико испреплетано да је поистовећивање с нацијом и државом немогуће.

У спорту је то и лако и очигледно. На једној страни су наши, а на супрутној сви остали. Раздвојени су и навијачи на трибинама, јер спортски жар може толико да се распламса да букне и пожар. У духу спорта и демократије било би идеално да су помешани и да уживају у лепој игри, као и њихови државници у ложама, који би великом фудбалском догађају требало још више да подигну достојанство.

Међутим, освајање светског првенства је успех и целе нације и сваког појединца: од клошара до милијардера, од обичног човека до шефа државе. Мотиви су, наравно, различити, али је радост иста.

Резултат је изнад свега и зарад њега је све дозвољено на терену и трибинама. Изузетак су увреде на расној, религиозној и сличној основи. 

Због Зидановог обрачуна с Матерацијем заборављен је изгред славног Португалца Фига, који је главом ударио енглеског фудбалера. Да су Зидан и Матераци истог етничког или религиозног порекла њихова вестерн-чарка би вероватно прошла као бура у чаши воде.

Међутим, откуд уопште асовима навика да ударају главом, а не рецимо песницом?  

Објашњење је једноставно. У кошкањима на утакмицама за ударац

руком је неопходно да се замахне, што може да види не само противник, него и судија. Ударац главом, кад је размак између кавгаџија само неколико центиметара, а около врви од њихових саиграча, који истерују правду, много је теже да се примети, па је и већа вероватноћа да се остане некажњен. То се учи од искуснијих саиграча, разноразних "саветника", а има и тренера који знају много корисних "трикова".

Симулант постао јунак

Циљ оправдава средство. Један од највећих италијанских јунака је постао бек Гросо. У полуфиналу је у 118. минуту дао гол Немцима, а у финалу искористио последњи пенал.

Списак његових заслуга за повратак "азура" на светски фудбалски престо после 24 године тиме није попуњен. У осмини финала против Аустралије, у последњим тренуцима утакмице, пао је преко противничког играча, који је као клада лежао испред њега. И уместо да казни "глумца" шпански судија Канталехо је показао на белу тачку, одакле је Тоти постигао једини гол на утакмици.

Да је неки Аустралијанац изгубио живце због те неправде био би драконски кажњен. Али, фудбалери с Петог континента су ваљда навикли да је моћнији у праву. Светска фудбалска федерација (Фифа) узела је на зуб руског судију Иванова зато што је, мада оправдано, "претерао с картонима" на утакмици Португалија – Холандија, али против Канталеховог "слободног судијског уверења", којим је драстично оштећена једна репрезентација није имала ништа против.

Непримећено промичу и забрињавајуће ствари за сам фудбал, који с оваквом игром више није спектакл, него се то преноси на трибине, па чак и на оно ван стадиона... На овом светском првенству није заблистала ниједна нова звезда, па је најбољи утисак, што се игре тиче, оставио управо Зидан, који је под теретом година решио да оде у фудбалску пензију.

--------------------------------------------------------------------------

Абдикације селектора

Немачка је треће место на светском првенству, чији је домаћин била, прославила као велики успех. Њена је ствар да оцени свој учинак, али пре четири године је била вицешампион, док је трећа била Турска, земља без велике фудбалске прошлости. Било како било, њен селектор Клинсман је, иако обасипан ловорикама,  одлучио да се "одмори". За оставку се одлучио чак и Липи, мада је довео Италију до титуле светског првака и био њен селектор само две године?

Зашто абдицирају?

Прво, не верују да могу да понове такве резултате. Кад њихова екипа постигне гол селектори на Светском првенству су се радовали као да су добили главну премију на лутрији. То јест, као људи који не владају ситуацијом и само је сплет околности довео до срећног исхода по њих.

Друго, од њих се траже само победе. Зато се у Немачкој тактика сводила на убијање фудбала: нешто се покушава док се не да гол, а онда се умртвљује игра да би се сачувало 1:0. На утакмицама скачу, гестикулирају, хватају се за главу, остављају утисак да не могу да се начуде како неки њихов играч није искористио шансу, не верују ни у најочигледније одлуке судија... Таквим "активним учествовањем у игри" и они потпаљују публику, а и играче.

За похвалу је Бразилац Сколари, португалски селектор. Кад је против Енглеза у четвртфиналу његов тим дао гол сви на португалској клупи су скочили од среће. Он се окренуо ка њима и гестовима им показао да је радост узалудна: био је офсајд.

Треће, добар резултат на светском првенству је одлична прилика за наплату. Тренеру скочи цена, па се то одмах искористи.

Трагање за жртвеним јарцем

На утакмици против Португалије, у четвртфиналу Светског првенства, млади енглески репрезентативац Руни је, благо речено, несмотрено нагазио противничког играча, који је лежао на земљи. Због тога је искључен, али Енглези нису њега укорили што су у врло важној утакмици остали с играчем мање, него су пронашли жртвеног јарца.

То је Португалац Кристијано Роналдо, јер је "наговорио" судију да Руни буде искључен. Због такве хајке на себе португалски репрезентативац је одлучио да напусти Енглеску и Манчестер јунајтед, чији је члан и Руни.