Индулгенције за независност

Теза да циљ оправдава средство представља угаони камен политике црногорске власти још од 1997/98. године и сумњиве Ђукановићеве победе на тадашњим председничким изборима. Подсећања ради, у Подгорици су биралишта те ноћи радила попут драгстора, гласало се до раних јутарњих сати, а до тада пословично неажурни републички МУП одједном је прорадио пуном паром учинивши да време између подношења захтева за новом личном картом и издавања исте не буде дуже од петнаест минута. Чланови изборних комисија широм Црне Горе одједном су се нашли у чуду будући да су били сведоци јединственог феномена да једна те иста особа гласа на различитим гласачким местима.

Међународна заједница је прогледала кроз прсте овим изборним "иновацијама" јер је у Ђукановићу препознала главног опонента Милошевићевом режиму. На тај начин, црногорска владајућа елита добила је међународни благослов за своје будуће "демократске" експерименте. Различита средства су од тог времена била употребљавана за постизање крајњег циља - опстанка на власти исте гарнитуре људи. Гласачи су придобијани и у зависности од социјалног положаја у којем су се тренутно налазили. Од џакова брашна, преко обећаног запослења (или ускраћивања запослења), па све до отворених новчаних аранжмана. Није то, међутим, био показатељ довитљивости саме власти и њених механизама колико очајног социјалног положаја становништва доведеног, у буквалном или пренесеном смислу, до просјачког штапа. А томе је добрим делом кумовало погрешно трансформисање полувековне реалсоцијалистичке политике на југословенским просторима - у целини.

И тако - од избора до избора. Значајан део новца пореских обвезника трошен је, између осталог, на разне видове куповине наклоности гласача који су се из овог или оног разлога колебали. За већу земљу од Црне Горе хиљаду-две хиљаде гласова не представља критичну масу која одлучује изборе, али за ову републику то је бројка која може да представља одлучујући тег на ваги. Но, потребно је нагласити да је црногорска власт настојала да наведене закулисне радње у потпуности релативизује, сводећи их или на "теорију завере" или на вицеве препричаване по кафанама. Све у циљу креирања "демократског" имиџа у јавности - уз свесрдну помоћ приватизованих медија.

У предреферендумском периоду владајућа елита је упорно радила на освајању општенародних симпатија производећи илузију да сама финансира многобројне јавне радове (од којих је најкрупније остварење тунел Созина). Истину да се ради о новцу пореских обвезника - дакле грађана, затим о делу новца добијеног од сумњиве приватизације јавне имовине, као и о новцу који је Европска унија наменила за јавне радове, режимски медији нису на одговарајући начин преносили. Власт је тако стварала имиџ добротвора који ради у општем интересу. Имиџ је изгледао тако стваран да га ни експлицитни снимци приволе Машана Бушковића да начини "прелом у мозгу" и гласа за независност, нису довели у питање. И уместо да цео догађај допринесе томе да се коначно стргне недемократска образина с лица владајуће елите, "случај Машан" је почео да личи на забавну представу која је слатко насмејала супротстављене црногорске стране.

Недавни затворски протести у Спужу крај Подгорице и у Бијелом Пољу показали су, међутим, да није само Машану нуђено да начини "прелом у мозгу". У периоду када је битка вођена за сваки суверенистички односно унионистички глас, црногорским затвореницима је, изгледа, понуђено смањење казни за целих 25 процената уколико гласају за независност. Штрајк глађу који су организовали разочарани кажњеници, будући да им у међувремену независна држава још увек није испунила обећање, прекинут је када је стигла чврста гаранција да ће им казне ипак бити смањене. Овај апсурдни чин праштања преступништва у име националне лојалности, који се може упоредити, рецимо, с праксом продаје индулгенција (опроштајница грехова) у касном средњем веку, биће, како тренутно стоје ствари, стављен на скупштинско изгласавање. И то, у форми закона о амнестији - како би обећање било одржано док владајућа коалиција још увек држи парламентарну већину. Тачније, до нових избора у септембру.

Борис Јашовић
Социолог