Српска (не)реална политика

Положај Србије у Европи може се посматрати у временско-хронолошкој и просторно-географској перспективи. Овај двоструки приступ, који се стално прожима, указује на нераскидиву повезаност Србије с процесима који су се одвијали у модерној европској историји.

Од времена Првог српског устанка 1804. године, положај Србије у Европи дефинисан је процесом "дугог трајања" – процесом еманципације од Отоманског царства и стварањем модерне српске државе током XIX века. "Средња" временска димензија представља искуство стечено у монархистичкој, а затим комунистичкој Југославији, а трагични догађаји у последњих петнаестак година, у вези с распадом СФРЈ и почетком изградње демократије у Србији, представљају у овом хронолошком приступу димензију "кратког времена".

Положај Србије у Европи дефинисан је такође у оквиру три међузависна географска простора – европском, регионалном и локалном.

Крајем XIX века, као плод договора великих сила тадашње Европе у оквиру решавања тзв. Источног питања – Србија је међународно призната као независна држава на Берлинском конгресу 1878. године. С приливом страног капитала, она је први пут улазила у међународне финансијске токове, отварала прве стране банке, добијала кредите и организовала институције по европским узорима. У контексту међународних односа после 1878, Србија је успешно балансирала између аустроугарске и руске политике на Балкану. Њена дипломатија је реалистично проценила неспремност Србије да се супротстави Аустро-Угарској за време анексионе кризе 1908. године. Тек кад је равнотежа између великих сила била нарушена, избио је Први светски рат. Али, управо за време рата, дошло је до несклада између српских амбиција и стварних могућности. Србија је платила високу цену за победу у том рату. Њено становништво је било десетковано, а економија уништена. Југословенски програм, иако доживљаван као израз модерности, заснивао се на нереалној процени заједништва народа с различитим, често међусобно супротстављеним историјским искуствима, традицијом и конфесијама.

Југославија је добила своје границе и међународно признање на мировној конференцији у Паризу 1919-1920. године. Припадала је француској орбити новостворених малих држава које је требало да служе као брана могућем јачању Немачке. Искључиви ослонац на Француску био је, међутим, израз нереалне процене значаја и могућности те силе у међународним односима. Систем међународних односа између два рата срушио се као кула од карата када су нацистичка Немачка и фашистичка Италија одлучиле да га подрију својом агресивном политиком. Народи Југославије, а у највећој мери српски, супротставили су се Хитлеровој сили у оквиру два ослободилачка, идеолошки супротстављена покрета, који су резултирали крвавим грађанским ратом. Срби су поново платили највишу цену супротстављања једној великој сили. Ипак, не треба заборавити да је совјетска Црвена армија учествовала у ослобађању Југославије, те да је 1945. године на Јалти одлучено да Запад и Исток имају право на утицај у Југославији у пропорцији 50 према 50. На основу ове чињенице може се лакше разумети мит о Брозовој самосталности у сукобу с Коминтерном и о његовој политици несврстаности. Тројански коњ Запада у источном блоку или мекана, "несврстана" песница Истока према Западу – све је то било омогућено малом југословенском диктатору у међународним условима биполарног света.

Брозови епигони, а у највећој мери Милошевић, нису схватили нове односе снага у међународној политици изазване падом Берлинског зида. Не могавши да се одвоји од биполарне матрице света, Милошевић је нереално очекивао да ће Русија или Кина заузети место некадашњег Совјетског Савеза. По цену страховитог рата, патње и разарања заслепљено је вукао нереалне потезе у унутрашњој и спољној политици и тиме се удаљавао од јединог победника у хладном рату, а то су САД и њени савезници.

Демократска Србија данас треба да прекине с нереалним проценама међународних околности наслеђених у три временске целине у прошлости које смо поменули. С пуном одговорношћу реалне политике она мора водити рачуна о процесима који се одвијају на три географска нивоа у овом тренутку: светском (европском), регионалном (балканском) и локалном (државном). Највише може да се уради на локалном нивоу: даљом демократизацијом и либерализацијом друштва, реформом и модернизацијом државних институција, приватизацијом, развијањем међународне сарадње на економском и културном плану, Србија може да стекне углед озбиљног партнера у међународним односима. На тај начин Србија стиче могућност да значајније допринесе миру и стабилизацији односа на Балкану, да одлучно приступи европским интеграцијама, и да самим тим постане чинилац светске (европске) политике, што је у складу с опредељењем свих њених грађана. Ни више, ни мање од једне мале просперитетне демократске европске државе.