Српски сељак треба да нас уведе у Европску унију. Први он и нико други до – он. Како и не би када му политичари свих боја и усмерења ових предизборних дана обећавају куле и градове. Добиће све што и његов европски сабрат – заштићене цене, субвенције, и не само то, платиће му да остане на родној груди. Никаквих финансијских препрека ту нема. Има од чега да се штрпне. Наш буџет je већ препун, а ту је и чувена каса ЕУ, чија се половина, ето, троши само на пољопривреду. Има, дакле, наде за нас и нашег сељака.

Нема никаквог разлога да стрепи од Европе. Није му први пут да је  храни. Колико је само свиња још Милош Обреновић претерао преко Саве и на томе згрнуо богатство, колико су само сувих шљива из Србије појели Американци између два светска рата, а колико тек руска армија у истом том веку, али и педесетак година касније. Било је и шунки у конзервама за НАТО војнике у Европи. А ми смо већ у Партнерству за мир, па – ево и нове шансе.

Нису и Јапанци, приликом једне посете осамдесетих година прошлог века, узалуд рекли "ех, да нам је војвођанска равница – хранили бисмо целу Европу". Јапанаца, онако, успут, на веома скученом и не тако издашном простору, има 120 милиона. Истини за вољу, они нису ништа придодали остварењу свог "жала за равницом" ни онда, а ни када смо се пре неколико година отворили за остварење таквих иницијатива. Можда је ствар у томе што та Европа никад није била гладна и што су у то доба путером, а због претеривања у производњи једно време нису знали шта ће с њим, товарили прекоокеанске бродове и слали их на пут без одредишта.

Норме уједињене европске породице, које се тичу пољопривреде, тачније њихових стандарда, наши политичари, чини се, не воле да спомињу. Оставиће их као врућ кромпир некоме ко се буде прихватио тог посла. Да објасне зашто ракију шљивовицу, коју су сами испекли од свог воћа и за њу душом гарантују, могу да однесу куму на славу само уколико је на флаши етикета са свим подацима о произвођачу и производу. А о кајмаку, ајвару, слатком… без сертификата разних ни до границе, а камоли преко ње.

Сва обећања нису, наравно, разлог да се у предизборној трци јуриша и на место министара пољопривреде. Навале ту никада није било. А и како би. Проблема пуно, не мањкају ни блокаде путева, а слава и политичка корист – никакви.

На све мање адреса, зато, стижу предизборна обећања  пољопривреди и сељаку. Истовремено с регистровањем ко се још бави тим послом тече и оно ко је од тога дигао руке. У многим селима нема ниједног житеља, а још их је више где већ годинама нема нити једног ђака. Али, и такво село и његови житељи опстају. Раде, живе и на њих се рачуна. Неки, чак и познати економисти, куну се у село и пољопривреду као нашу извозну и развојну шансу.

Уметност и умешност живљења у природи, у својој кућици, на својој земљи, подрумима пуним вина и ракије, с погледом на богате воћњаке чије се гране савијају од рода, многима, који опседају берзе рада, јер су изгубили једва плаћен посао, није био довољан мотив да остану на родној груди и у свом селу. Од идила и лепоте се не живи. Многе рачунице преосталима ништа добро не нуде, али они немају куда. Позитивна нула им је сасвим довољна. Да преживе и да никоме ништа не дугују. Шта је – ту је, имали су алтернативу, живот у градовима у којима неки од њих нису ни прошли лоше.

Социјализам је учинио своје, а будући реални капитализам довршиће оно што је Европа урадила крајем 19. и почетком 20. века. Свешће село и сељаке на мање од пет одсто популације и још мање у уделу националног колача. Наша комбинација, оличена у великим друштвеним комбинатима богате војвођанске равнице и малим поседима, ситног сељака у Србији, јужно од Дунава и Саве, осуђена је на пропаст. Смешане, нису направиле добитника ни на једној страни. Комбинати су се сломили, њих су наследили нове газде и латифундисти, а ситан сељак чека биолошко разрешење. Ма колико радила и доприносила, учешће пољопривреде у укупном богатству земље још је сигуран сигнал сиромаштва. Јер, да имамо индустрију аутомобила, попут Чешке, а што не и Словачке, или компјутере, не бисмо се хвалили двоцифреним учешћем у друштвеном богатству или милијардом евра од извоза хране. Углавном – сировина. Чоколаде, шпагете, сиреви и саламе резервисани су за развијене земље.

Наша пољопривреда је, не својом вољом, била и остала незаменљив амортизер свих наших недаћа, па и транзиције. Најлакши рецепт за незапосленост. Још само да је много оних који се дају преварити...

Важно је да хлеба имамо. Не баш по три динара за векну, како су неки обећавали, али га има. А и уз хлеб ће се нешто наћи. Иду славе и године нове. У здравље!