Шеф на тајном задатку

Представљен под лажним именом као отпуштени грађевински радник, директор велике америчке компаније за управљање отпадом, са платом од три милиона долара годишње, брзо се уморио док је раздвајао папир од картона у једном од својих погона. Током седам дана колико је трајало снимање серије, прерушени шеф сазнао је да жена која у његовој фирми вози камион понекад мора да уринира у конзерву јер не може да доврши вожњу у задатом времену ако сврати до купатила. Намргодио се када му је друга колегиница поверила да ако закасни са ручка један минут, од сатнице по којој је плаћена одбија јој се двоструко време.

Али када је изашао из радничких ципела, вратио се у своју удобну канцеларију, а Американци ни после пет епизода Undercover Boss-а не могу да се сложе око тога да ли ће обичном раднику после овог необичног ТВ ријалитија бити боље, или ће корист извући компаније, које на крају сваке епизоде износе велика обећања.

Од 7. фебруара у свакој епизоди „Прерушеног шефа“ на мрежи Си-Би-Ес један од високорангираних директора неке велике компаније „запошљава” се у својој компанији на недељу дана да би видео како посао функционише на терену. Присуство камера објашњава се као снимање документарца. Онда међу запосленима проналази „незнане јунаке”, које на крају, када им се „открије”, унапређује или их награђује одмором.

У досадашњим епизодама главешине су лично могле да се увере да скоро да не могу да обаве како треба ниједан обичан почетнички посао у компанији којима са врха руководе. Власник великог фаст фуд ланца није се снашао у пекари и случајно је уништио неколико хиљада земички. Директору „Вејст мениџмента“ који је сортирао отпад трака је ишла пребрзо, па је добио критику надређеног да тај посао није за њега.

Што се тиче гледаности, прва епизода је већ оборила неке рекорде, али мишљења су ипак подељена.

За једне је серијал успешан, јер се позабавио главним жалопојкама америчког радника – прво, да шеф нема појма колико он напорно ради, и друго, и да зна не би га било брига, јер му је на првом месту профит. Радници, макар они одабрани, добили су прилику да их неко са врха чује и могли су директно да кажу колико им посао додатно отежавају правила о томе како краставчић треба да стоји на хамбургеру. Шефови су негде увидели грешке и постарали су се да се одмах исправе.

(/Slika2)За друге је, међутим, „Прерушени шеф“ само добра реклама компанија које су пристале да учествују (не би ни пристале да буду негативно представљене), док су изманипулисани радници у нацији која већ презире људе у директорским фотељама.

Осим награда за малобројне раднике и понеке казне за надзорнике који су прекардашили у спровођењу корпоративних правила, свака епизода се завршава уопштеним обећањима да ће директори, сада када су им се отвориле очи, формирати радну групу да поправи ситуацију.

Многи су, пак, уверени да је шоу далеко од ријалитија и да су многе сцене унапред режиране. Радници који се зближавају са главним протагонистом можда не знају о чему се ради, али може се учинити да су свесно изабрани због одређене животне приче. Обично имају неку тешку болест, или су на пример отпуштени због кризе па сада раде три посла истовремено.

За Аријану Хафингтон, уредницу популарног блога „Хафингтон пост”, „Прерушени шеф“ је показао да је ријалити телевизија начин да се у 21. веку прикаже очај радничке класе и растући јаз између богатих и сиромашних.

Она открива и статистику која се у серији не види – шеф прима 300 пута већу плату од радника кога ће на крају можда частити скромним унапређењем, док су пре 30 година директори 500 водећих компанија зарађивали просечно 30 пута више.

„Не кажем да ће серија довести до побуне радничке класе, али можда ће отворити разговор који нам је као нацији преко потребан. Или кад би се бар наши политичари накратко прерушили и увидели реалност милиона америчких породица, којима је много горе због њихових делања и неделања”, закључује Хафингтонова.

----------------------------------------------------------------

Амерички сан или кошмар

Сто милиона Американаца зарађује мање него што су њихови родитељи у истом животном добу. Такође, веће шансе да се обогати има неко рођен у имућној породици и без завршеног колеџа од онога са колеџом – али из сиромашне породице.

Амерички сан, дефинисаним обећаним успоном на економској и друштвеној лествици, сада је даљи него пре. Шансе су сада веће у Канади, Немачкој, Норвешкој, Финској, Шведској, па чак и Француској, наводи „Хафингтон пост” уз отрежњујуће статистичке податке.

– Од 2005. године петина најсиромашнијих домаћинства просечно је зарађивала 10.655 долара, а петина на врху друштвене пирамиде чак 159.583 долара, што је за 15 пута више и највећи је икада забележени јаз.

– У 2007. скоро половина свог новца зарађеног у Америци отишла је у џепове 10 одсто људи – највећи проценат од 1917.

– Од 2000. године има 3,2 милиона више америчких породица које покушавају да преживе са мање од 25.000 долара годишње.

-------------------------------------------------------------

Понижавање разголићених конобарица

Шеф ланца „Хутерс” „запослио“ се у једном од својих ресторана, скривен иза дебелих наочара. Ови објекти препознатљиви су по оскудним униформама конобарица – тесна бела мајица, минимални наранџасти шорц – а девојке потписују у условима рада да је „концепт заснован на женском сексепилу” и да „дужности, униформа и радно окружење нису увредљиви, застрашујући и непожељни“. Иако су све наведено потписале, испоставило се нису заштићене од даљег понижавања. Шеф „на тајном задатку“ присуствовао је сцени у којој су девојке, да би се избориле за ранији одлазак кући, морале да једу из тањира руку скупљених иза леђа, по налогу менаџера. На крају емисије он ипак није добио отказ, него само опомену да „поправи стил руковођења”.