Уљана репица – наша нафта

Индустријски део Панчева данас највероватније не би био у облаку "отровног дима" – и не би се због загађености ваздуха у том граду сирене за хемијску узбуну оглашавале готово сваки час – да је производња биодизела узела маха 1994/95. године. Тада је, наиме, у Србији направљен државни пројекат за производњу биоеколошког горива будућности, које је било укључено у енергетски биланс земље – са планираних 50.000 тона горива годишње. А да је то урађено Србија би данас стајала раме уз раме са Немачком, Француском, Италијом и Аустријом – земљама Европске уније које су се још пре три године посебном директивом обавезале да ће обезбедити минималне пропорције биогорива и ослободити га пореза како би био конкурентнији дизелу и бензину.

Технологија прераде "обичног јестивог уља" у биодизел била је још пре једанаест година довољна за производњу овог погонског горива. Међутим, како и данас потврђују у Привредној комори Србије, тада то очигледно некоме није одговарало. (У жељи да се домогну зараде, продајући тих година и даље дизел у пластичним боцама, мешетари су ишли дотле, причају у комори, да су тржишту подметали недовољно прерађено уље које би тек "мало" обогатили хемикалијама и правим дизелом. Епилог је био катастрофалан. Уништено је више од 1.000 дизел-мотора у задругама Војводине...)

Међутим, сада се ствари ипак мењају. Прве количине биодизела произведеног у Србији требало би да потеку у првом кварталу наредне године, након што се заврши градња фабрике у Шиду. Али може се рећи да се ово висококвалитетно еколошко погонско гориво већ "примило" у престоници, што је недавно и потврђено на пробној вожњи аутобусима на линијама 511 и 55, који су уместо нафте користили алтернативно гориво добијено из уљане репице и сунцокрета. А уколико би се проширила сарадња између ГСП-а и Викторија групе, у чијем саставу је и поменута фабрика, и уколико би биодизел постао погонско гориво јавног превоза, Београд би ускоро био уврштен у "зелену мапу градова Европе".

Процењује се да би из погона шидске фабрике, највеће на просторима бивше СФРЈ, а прве у Србији, годишње могло да изађе око 100.000 тона биодизела, каже Јелена Митровић, менаџер пројекта у Викторија групи, додајући да то неће задовољити ни три одсто потреба за тим производом на тржишту Србије.

Споразумом о енергетској заједници Србија је била у обавези да до краја маја ове донесе директиву о увођењу биогорива, истиче она. Аргумената за увођење тог горива, иначе, има на претек. Сва досадашња испитивања показала су, рецимо, да мотори са погоном на биодизел емитују мање дима и честица за више од 40 одсто, а угљоводоника за чак 65 одсто, као и да биодизел не оштећује мотор, већ, напротив, да добра мазивна својства овога горива доприносе мањој потрошњи... Сем тога, просечним приносом од око три и четири тоне по хектару, ценом од 200 евра по тони и зарадом од 800 евра по хектару, уљана репица – од које се поред осталог добија биодизел – спада у ред најпрофитабилнијих ратарских култура.

Биодизел је гориво које се добија из сировог уља соје, репице и сунцокрета, енергетски обновљивих извора. Изузетног је квалитета и користи се уместо дизел-горива фосилног порекла у моторима са унутрашњим сагоревањем, као и за ложење. Може се употребљавати самостално или у мешавини са дизелом добијеним рафинацијом сирове нафте и то у било ком односу. У зависности од удела биогорива у мешавини биодизели се називају Б-100 (чист, 100 одсто биодизел), Б-5 (пет одсто биодизел и 95 процената фосилни дизел) и Б-20 (20 одсто биодизел и 80 одсто фосилни дизел).

Како још није искористила сопствене могућности за гајење уљане репице и производњу биодизела, Србија има изванредне услове за развој овог бизниса и одличне услове да од њих створи извозне производе. Примера ради, само је Немачкој потребно 2,5 милиона тона биодизела годишње, а цена је 450 евра по тони. Производња овог горива по Кјото протоколу до 2010. године треба да се повећа са садашњих два на 5,7 одсто, а до 2020. на чак целих 20 процената.

Биодизел се, иначе, може добити из биљних уља свих уљарица, а планиране сировине које ће се користити у Шиду за производњу биодизела јесу соја – 40 одсто и сунцокрет и уљана репица – по 30 процената. Такође, биодизел се може добити од коришћених биљних уља и масти, али уз одговарајући претходни третман, што уједно утиче на смањење загађења проузрокованог испуштањем таквог отпада.

Стручњаци процењују да се у Србији за период од пет до седам година могу произвести сировине за 30 фабрика биодизела до 10.000 тона коришћењем 200.000 хектара слободног земљишта. Корист је огромна – 300.000 тона биодизела, 450.000 тона сачме, 36.000 тона глицерина, 180 тона лецитина који је важан у производњи лекова. Разлог више да Србија не чека с производњом биодизела и узгајањем уљане репице јесте и податак да је њена извозна цена ове године била између 185 и 195 долара по тони, насупрот ценама сунцокрета од 175 евра и соје од 195 и с тенденцијом пада због хиперпродукције. Управо то показује да репица постаје и најскупља уљана култура.

У Србији је ове године произведено око 5.500 тона уљане репице. Само је Викторија група уговорила производњу на 2.200 хектара. Међутим, све количине су извезене у Аустрију и Немачку као меркантилно зрно, јер се градња фабрике у Шиду још приводи крају. Реално је очекивати да ће се наредне године добити око 20.000 хектара под уљаном репицом, с тим што би овога пута највећи део требало да буде прерађен у првој српској фабрици у Шиду.

Циљне групе на домаћем тржишту које ће, према речима Јелене Митровић, користити биодизел јесу градско саобраћајно, комунална предузећа, транспортни сектор и пољопривредни произвођачи.  Уколико се нађе заједнички језик са НИС-ом (умешавање од пет одсто у евродизел, што раде све светске компаније за производњу минералног горива) знатно би се повећао и пласман на домаћем тржишту. Производња биодизела по тони, међутим, скупља је два и по пута од производње фосилног горива и зато је неопходно да буде он ослобођен акциза и да се нађе у групи производа са мањом пореском стопом. Такође је значајно и повећање стимулације за сетву уљане репице пољопривредним произвођачима. Биодизел, као гориво будућности, јесте корак напред на путу који чека Србију за прикључење Европској унији, истиче Јелена Митровић.

Војводина сама може да произведе врло велике количине уљане репице која се користи као база за производњу, док за остатак Србија има могућности да произведе биоетанол који представља замену за бензин. А све то захваљујући великим приносима пшенице и кукуруза, који се могу производити у још већим количинама.

Овом производњом смањила би се и зависност Србије од увоза нафте, која је све скупља. Осим тога, уљана репица може да се узгаја и у централној Србији, односно у крајевима до 700 метара надморске висине.