ГОРАН ЖИВКОВ

Не постоји сектор који је толико окружен митовима, бригом, супротностима и очекивањима као пољопривреда. Нити постоји сектор који толико уједињује све у ланцу, од сељака до купца, у једну општу мисао о важности пољопривреде, као гране привреде којa производи храну, и села из којег већина нас потиче. Важно је да се на пољопривреду не гледа као на производњу чарапа или компјутера нити да се на пољопривредника гледа као на неког ко хоће да нам "ували" лош кромпир или парадајз по високој цени. Не, сељак је неко ко нас "храни и брани".

Историјски гледано, пре много година сви су се бавили пољопривредом. Па онда мало мање њих, па још мање и на крају је у неким земљама остало само неколико њих, као на пример у Великој Британији где се само 0,7 одсто популације бави пољопривредом. Међутим, како се број пољопривредника смањивао тако се повећавао и њихов значај. Постајали су чувари околине, традиције, старих вештина, знања и митова – прави чувари ватре. Теоретски да, али не и практично. Постали су и предузетници, трговци, велепоседници. Сећање грађана о песми жетелаца, огњишту, хлебу из фуруне и запећку паорске пећи се све више претварало у аутоматизоване штале, климатизоване тракторе и рођаке са села који долазе чешће у град да уговарају посао него давно одбегли на село да посете свој завичај.

Управо овако данас изгледа наша пољопривреда и наш пољопривредник. Значи, и овако и онако. И старо пуно традиције и модерно пуно иновација и оптимизма. Овакву супротност је све теже пронаћи у земљама ЕУ. Тамо тиња друга врста сукоба. Интензивна пољопривреда која зарађује паре спрам пољопривреде која је у функцији очувања животне околине, а која опет троши паре. До сада је побеђивала прва која зарађује. Успостављањем нове политике зацртане Агендом 2000 примат све више добија повратак на старо што подразумева смањење производње и везивање пољопривреде за услужне делатности које могу да се обављају у руралним срединама и пољопривреда која није у функцији производње хране него енергије.

Чини ми се да су сви у последњих неколико деценија одустали од мисли да је пољопривреда делатност која може да носи развој једне земље. Одустало се и од поносног истицања става да смо пољопривредна земља. Пољопривреда јесте сектор који може да заради паре и то се лепо види на примеру Холандије која је друга земља извозница пољопривредних производа са 60 милијарди евра годишње, али код ње учешће пољопривреде у БДП-у износи око два одсто, док развој земље лежи у другим секторима. Пољопривреда је нискоакумулативна делатност и она би требало да има много већу улогу као носилац руралног развоја. 

Наша аграрна политика у овом тренутку користи приступ "коришћења шанси". Ово би подразумевало омогућавање даљег развоја онима који желе и имају капацитете за такмичење, али и очување постојећих вредности оличених у традиционалним производима и очуваној животној околини. Трошак очувања је увек мањи него трошак поновног успостављања.

Овој приступ захтева пољопривредника који је и за књигу и за мотику, који је спреман да уместо колективне прихвати личну одговорност. А улога државе је да му омогући услове за такмичење, да му надомести све грешке тржишта које се јављају, да му вреднује и надокнади његов допринос утицаја на животну околину и очувања руралне средине, а да онима који нису у могућности да се такмиче обезбеди могућност за живот у функцији очувања традиције и руралних вредности.