ПАВЛЕ КУЈУНЏИЋ

Пред нама су избори, право време да се и политичари сете да постоје пољопривредници, паори, село и проблеми у селу. Ако мало боље осмотримо, све политичке странке своју кампању почињу обиласком неког угледног домаћина, средњег или чак великог фармера, наравно, члана те, дотичне странке, обећавајући да ће када они дођу на власт, све своје снаге и ресурсе ставити у функцију побољшања услова привређивања пољопривредника, и уопште услова живота на селу. Гужва и бука трају док траје предизборна кампања, а онда...

Наравно, камере неће забележити неки просек, или чак сиромашна газдинства па се у јавности стиче утисак да ситуација у аграру уопште није лоша. А какво је право стање ствари?

Ми, пољопривредни произвођачи смо тотално осиромашени, са застарелом механизацијом, без могућности да из сопствених средстава обновимо производњу, са усађеним традиционализмом, без жеље да учимо о новим технологијама производње и исту применимо и на нашем имању. Желимо да нам буде боље, али да се око тога неко други потруди. Када ми се, пре две-три године, један произвођач пожалио да је ниска откупна цена млека и тражио од Удружења пољопривредника Суботица да интервенише код Млекаре да се цена повиси, замолио сам га да ми направи калкулацију цене коштања млека, да би делегација која оде на разговор имала неку полазну основу. "Не мислиш, ваљда, да ћу да ти пишем докторску дисертацију" – био је његов одговор. Лепо ми је објаснио да он не жели да се задужи, јер неће да буде никоме дужан, не жели да увећа своју производњу, јер и овако мисли да пуно ради, само би волео да за оно што сада произведе добије више новца. Нажалост, само лепе жеље, а неоствариве. Али, проблем је у томе што су то речи једног релативно младог произвођача, а тако размишља већина. Међутим, да бисмо опстали, бићемо приморани да променимо своје навике и начин производње, да пуно учимо и научено да примењујемо.

Средином прошле године, после дугог натезања, донет је Закон о пољопривредном земљишту. Законописац је желео да се пољопривредницима да могућност да обрађују државно пољопривредно земљиште уз надокнаду, а које су у последњих 50 година потпуно бесплатно користили друштвени комбинати. После приватизације комбината, нови власници су наставили да користе и државно пољопривредно земљиште. Због тога је и пре неколико година један од оних који су купили комбинате рекао да њега производња пшенице кошта три динара, а наша калкулација је била око девет динара по килограму. Ми, наравно, плаћамо земљиште које узмемо у закуп, по тржишној цени. Међутим, до реализације идеје законописца доћи ће врло тешко, што су и прве лицитације, које су већ одржане, и показале. Неке локалне самоуправе, којима је дата надлежност да направе план и програм уређења и коришћења државног пољопривредног земљишта, нису имале слуха за своје произвођаче у локалу. Због тога ће село и даље да одумире, а млади, уместо да остану на селу и баве се пољопривредом, одлазиће у град, тражећи посао, а тиме стварати и већи притисак у градовима.  Ово је само један од разлога зашто се пољопривредници морају удружити и узети активно учешће у решавању, за њих, битних питања.