Ето нама лепе икебане

Један од за ширу јавност нажалост недовољно занимљивих, али за будућност културе и друштва потенцијално погубних скандала који се одвија ових дана „испод радара”, јесте нови кафкијански покушај извршне власти да дисциплинује науку у Србији који се под насловом Закон о изменама и допунама закона о научноистраживачкој делатности може пронаћи на http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=1172&t=P#, али – врло је индикативно – не и на сајту ресорног Министарства науке.

Ако су претходне мере министарст(а)ва јасно указале на склоност власти ка маргинализацији науке, ако смо на изгладњавање науке и научника у нашим крајевима већ навикли, овај нови бисер бирократске ингениозности указује на „интензивирање класне борбе”, да се послужим (не)славном Стаљиновом флоскулом.

Наиме, измене и допуне се доносе екстремно журно, без јавне расправе, под окриљем хитног поступка, а у славу бирократске самовоље и партијске контроле.

Образложење које се може прочитати на крају овог акта у тој мери је цинично да је лако помислити да га је добронамерним, али наивним чиновницима подметнуо неки подмукли опозиционар; вреди га цитирати у целини: ,,Разлози за доношење Закона о изменама и допунама Закона о научноистраживачкој делатности по хитном поступку су: именовање председника и чланова управних одбора института чији је оснивач Република Србија, јер постојећим члановима управних одбора наведених института истиче, односно престаје мандат у првој половини ове године; именовање директора института чији је оснивач Република Србија, с обзиром да им истиче мандатни период на који су именовани; имплементација Стратегије научног и технолошког развоја Републике Србије у периоду 2010. до 2015. године; расписивање конкурса за нови циклус пројектних истраживања у области науке и технолошког развоја. Недоношењем овог закона по хитном поступку настале би штетне последице по рад органа и организација”.

У преводу: морамо да пожуримо ако хоћемо да успоставимо потпуну контролу политичких партија над институтима.

Типичан пример: У ставу8. речи: „доноси Национални савет на предлог матичних научних одбора” замењују се речима: „доноси министар, уз преходно мишљење Националног савета”. (члан 28)

Најбизарније је свакако развлашћивање Националног савета за науку, који би по логици ствари требало да представља највиши стручни, организациони, али и морални ауторитет у српској науци, који игра улогу независног тела, сличног Високом савету правосуђа или Националном просветном савету. Овим изменама, он се своди на дебатни клуб који, ето, доставља своје мишљење министру о тексту нацрта стратегије или о критеријумима за вредновање резултата научног рада, али то мишљење не обавезује ни шофере ни кафе-куварице у Немањиној, а камоли чиновнике вишег ранга. Другим речима, ето нама још једне лепе икебане; доиста, што би научници имали икаквих овлашћења у стварима које се тичу науке.

Индикативно је да „листе кандидата које предлажу Заједница института Србије, Конференција универзитета и Привредна комора Србије садрже најмање двоструко већи број кандидата од броја које влада именује у Национални савет”, тј. није довољно бити послушан, потребно је бити најпослушнијиу довољно великом скупу кандидата.

Посебна прича је, као и увек, Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије 2010–2015. Стратегију је током 2009. године написао сад напрасно развлашћени Национални савет за науку. Дакле, након што сте одрадили посао, па макар и лоше, сад куд који мили моји.

Око текста стратегије је додуше било интензивне јавне расправе, али се завршна верзија врло мало разликовала од предложене, из чега је лако извући закључке како и колико министар и његови чиновници цене мишљења стручне јавности.

Од осталих утисака, изменама и допунама предвиђено оснивање центра за промоцију науке ваља поздравити, само би било далеко лепше кад и то не би било учињено на трапав и бирократски начин. Ваљда након неуспешних иницијатива у вези са музејомнауке и технологије (што је решење које далеко највећи број развијених земаља има), нови закон нам доноси центар, чије већ и само име указује да се ради о типично бирократском, хиперцентрализованом и застарелом концепту.

Парадоксално је да се, на пример, наводи како центар „остварује сарадњу и пружа услуге у домену промоције и популаризације науке министарству надлежном за високо образовање” (члан 27б), а да се потпуно игнорише у светској педагошкој и методолошкој пракси одавно утврђена чињеница да је популаризација науке најзначајнија и најефективнија не на нивоу високог већ напротив на нивоу средњег и нарочито основног образовања.

Позитиван помак, додуше, представља признање значаја дијаспоре за сагледавање стања у српској науци. Министарство дијаспоре појављује се, наиме, као предлагач једног од чланова Националног савета који има задужење да ,,представља дијаспору”. Ко год има представу о величини и хетерогености наше научне дијаспоре одмах ће схватити бесмисленост оваквог представљања; да ли ће дотични проф. X.Y. заиста моћи успешно да заступа интересе нашег агронома у Канади, лекара у Бразилу, филозофа у Питсбургу, Пенсилванија, као и неколико астронома, дипломаца Београдског универзитета, који раде на Новом Зеланду (да наведем само пар примера људи који реално постоје)? Или је то предлагачима ипак свеједно, пошто се ради о уступку начињеном ради лакшег усвајања међу коалиционим партнерима, а савет је ионако икебана?

Научни саветник, Астрономска опсерваторија, Београд